Колико вам се пута десило да вас неко пита, поготову у Србији, откуд ви на рагбију. Свако се сећа на који начин је почео да тренира, ко га је довео на рагби, да ли је била нека промоција у школи, да ли је виђена нека реклама, лична препорука или познанство. Везано за то, одлучили смо да урадимо интервју са Александром Недељковићем Чобијем, човеком који је директно одговоран за чињеницу да је преко 1.500 младих почело да тренира рагби у последњих неколико година.
Да ли има боље заоставштине у неком спорту за било кога, када питају децу откуд ви на том рагбију, а иста та деца кажу да су ту јер су због вас први пут чула за рагби. Што је више људи у неком спорту, то ће више њих да буде укључено у исти на разне начине. Међутим то није довољно, да бисте неког задржали у рагбију, потребно је да му представите исти као најбољи спорт на свету. Затим морате да имате максималне услове у вашем клубу када млади дођу да тренирају рагби, морате да креирате добру атмосферу и на крају морате да имате квалитетног тренера који жели да учи и да се усавршава.
Мислите да је формирати тим у било којој млађој категорији лак задатак. Да јесте, имали би 50 клубова у Србији који имају све млађе категорије. Цео овај процес који смо навели је процес који је Александар Недељковић применио и успешно реализовао и то не једном, него неколико пута. Да, неколико пута, у Србији.
Један је можемо рећи од најквалитетнијих тренера у Србији. Иако јако млад, има завидан број сезона као тренер у млађим категоријама. Тренер који гледа рагби, прати светске трендове, константно се едукује и што је најважније то примењује у пракси. Када сумирате цео његов систем који је направио, добијате резултат да на тренингу има 20 играча У16 кадета и да су тренинзи изузетно квалитетни и изазовни. Нама је част и задовољство што је Александар одлучио да уради интервју са нама и што имамо прилике да послушамо његову рагби причу.
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби? Како си сазнао за рагби?
А.Н. Чоби: Рагби сам почео да тренирам у септембру 2009. године. Михајло Вукобратовић, тадашњи играч РК Динама је дошао на час физичког у Гимназији “Урош Предић” у Панчеву и одржао промоцију рагбија. Након тога је било неколико тренинга, након тренинга турнир у ком су учествовале све школе у Панчеву. Били смо трећи. Сећам се да сам током слушања церемоније доделе медаља и пехара рекао другару до себе: “Ја ћу да тренирам ово.” Погледао ме је и одговорио:” Ти си луд, поломиће те неко” и био је управу.
Rugby.rs: Прошао си млађе категорије, када би упоредио садашње стање са тадашњим, шта на тебе оставља највећи утисак?
А.Н. Чоби: Рагби као и сваки спорт еволуира из дана у дан, највећи простор за помак је у земљама где је неки спорт неразвијен, на нивоу аматеризма. Ја сам имао луду срећу да након годину ипо дана тренирања у Динаму пређем у КБРК (садашња БРК ЦЗ). Тамо сам тренирао са великим бројем играча који су вишеструко искуснији од менe. Најбоља средина за играча је та у којој је најгори или међу најгорима, тада се најбрже напредује. Рекао бих да се тада играо како ја волим да кажем Тинки винки рагби. Изузетно једноставан систем који се заснива на томе да се не плашиш у одбрани и да си већи, јачи, бржи и луђи од противника у нападу.
Шутирало се само из 22. Без паса код играча скрама, скрам игра од 9, линија од 10. Тим системом ћеш победити екипе од којих си физички или ментално доминантнији, ако то није случај губиш 50-0. Ја се као тренер трудим да пратим модерне трендове, да све све игра од “плеја”, да плејева на терену буде неколико, ракови са 3 човека, брзе лопте, играње ногом у целом терену. Да нема много разлике између играча линије и скрама. То је што се тиче игре. Рекао бих да су сада играчи много писменији, технички и тактички, број клубова је већи. Пре почетка Ковид-19 пандемије смо као Савез достигли неки историјски “пик” што се тиче бројности играча и клубова у мађим категоријама.
Са друге стране “Тинки Винки” рагби има једну предност у односу на неки модернији систем а то је да ако учиш пса само један трик он тај трик зна боље од пса који зна 5 трикова, екипа је искључиво специјализована за контакт. Не знам како би се данашње екипе у млађим категоријама провеле да одиграју једну утакмицу “рагбића” (мислим на геноцид или ти етничко чишћење само капирам да није коректно да се каже) са неком екипом од пре 10-15 година.
Rugby.rs: На У18 европском првенству сте остварили одличан резултат, можеш ли нам рећи нешто више о томе?
А.Н. Чоби: 2011. године Србија је направила до тада највећи успех на У18 нивоу у историји, освојили смо групу и отишли у виши ранг такмичења. Сјајан спој озбиљних припрема, организације, улагања савеза и радне етике, квалитета и потенцијала тадашњих играча. Велика већина играча је била из КБРК-а, додаћу сасвим заслужено, чак њих 15 поред њих ту су била 3 Крушевљана, 2 играча Победника (данашњи Рад), један Француз који нас је све научио да псујемо на Француском и нас четворица из Динама. У првој постави ситуација је била још једностранија 11 играча КБРК-а, Степхане из ФР, Тарзан из Крушевца, Станке и ја из Панчева, поново заслужено.
Резултати не падају са неба. Та екипа је као У17 имала 10 дана стаж у Луксембургу са њиховом репрезентацијом коју смо добили око 35-30. Утакмицу против У20 тима Загреба коју смо добили у Загребу 12-7, утакмицу против У20 тима Босне коју смо изгубили 24-12, 2 или 3 Караташа по 7-10 дана, играли смо пријатељске утакмице против сениора тадашњег КБРК-а, сениора тадашње Звезде, пријатељску утакмицу са У18 репрезентацијом Мађарске коју смо изгубили да би им се месец дана касније реванширали у финалу ЕП у Француској. Тренинге целу зиму итд. итд. итд. Е када се тако спремиш онда можеш и да очекујеш добар резултат.
Сећам се фамозних бип тестова, скрам је трчао око 10, линија је ишла до 13,14, скоро 15, ми мршавци смо ишли најдаље. Када то упоредим са бип тестовима на Караташу од пре годину или две… Сада момци стају на граници умора и непријатности, код нас, тада, та граница је била на изузетно виском нивоу. Одиграли смо тај наш једноставан систем сјајно, у контакту смо били незаустављиви (мислим на скрам и центре пре свега). Да не улазим у детаље јер нису баш ствари о којој је примерено причати, до полувремена смо исцрпели све измене све три противничке екипе, углавном због повреда које су доживели у контакту. Били смо преспремни и превише решени да се то првенство освоји.
Rugby.rs: Био си део репрезентације Србије која је 2015. године у Квалификацијама за Олимпијске игре у Загребу остварила одличан резултат, где смо на крају у финалу изгубили од Ирске, колико је тај резултат био значајан из перспективе играча?
А.Н. Чоби: Да ето испада да сам као играч учествовао у потенцијално два највећа успеха нашег рагбија у последнјих 10-ак година. То је најлепша година у досадашњој играчкој каријери за мене, играо сам најбољи рагби и сјајно се провео. 3. место на ЕП у рагбију 7 у Босни, затим Победник 7с где смо наступили као репрезентација и забележили сјајан резултат и након тога фамозни Загреб. Морам да напоменем да се никада боље и пријантије нисам осећао као спортиста, Петар Станић и Милан Орловић су на тако леп начин водили екипе да морам да по ко зна који пут кажем да је била АПСОЛУТНА ПРИВИЛЕГИЈА играти у тим екипама, са тим саиграчима под тим селекторима.
У групи су страдали фаворизовани Швајцарци, затим Норвешка и ремизирали смо са БиХ, у четвртфиналу добили Словачку, у СПЕКТАКУЛАРНОМ полуфиналу Хрвате након продужетака и након тога сви скупа имали прилике да се уверимо како изгледа професионални рагби. Екипа која је била сачињена од колеџ проспеката, момака који су играли У20 СП за Ирску нас је тотално раставила на комаде. Нисмо имали шта да тражимо, једино што би рекао је да ето, за моју утеху, нико се није одаљавао од мене док сам га јурио. Тако да рекао би да смо Кнеле, Витор и ја били бржи од целе њихове екипе али су наши скрамаши криви што смо изгубили мало јаче од 70-0 (смех). И поново иста ствар, озбиљне припреме, мало дужи циклус, припремни турнири у Зеници и Београду. Колико пара толико музике.
Rugby.rs: Како си одлучио да постанеш тренер?
А.Н. Чоби: Мислите како су други људи одлучили да ја постанем тренер?? Био сам на другој години факултета, сањао о проби у иностранству, баштованисао и радио по задругама поред тренирања у БРК ЦЗ. Пришли су ми Марко Јовановић испред савеза и Игор Стојадиновић испред РК Динамо 1954 са идејом да се опробам у тренерском послу. Да покушамо да вратимо Динамо тамо где му је место, у врх Српског рагбија. До тада искрено нисам претерано размишљао о томе, можда али кад одем у пензију. Недуго затим био сам на својој првој промоцији рагбија у ОШ” Стевица Јовановић” у Панчеву. Сећам се нереалне треме да су клинцима звучати глупо, да им неће бити смешне моје шале. Да нећу у 45 мин успети да им дочарам колико је рагби заправо феноменалан спорт. Након првих 5 минута више није било треме, осећао сам се као прасе у блатишту. Након тих 6-7 часова нисам могао да дочекам први тренинг и видим да ли ће заправо неко да дође. Драмић, Кова, Јовановић, Вуле, Давид, Лука, Аљоша, Оги и Милева. Тог тренинга ћу се сећати у целости, па ја мислим до краја живота
Rugby.rs: Колико ти је био значајан рад у Динаму за твој тренерски напредак?
А.Н. Чоби: У Динаму сам се заљубио у рагби. У Динаму сам се заљубио у тренерски посао. Да није било тог клуба, људи у том клубу и Михајла који је дошао на час ФВ у гимназији ја не знам ко би сада био. Том клубу сам у вечном дугу. Што не значи да се нећу свађати са Кузмом већ на следећем турниру. На првом турниру зимске лиге ме је након честитке за прво место Јовке научио шта је коњички напад. Не могу да поредим себе као тренера тада и сада… колико сам ствари само радио погрешно… био сам ужасан. Са друге стране, тај да кажем озбиљан и фанатичан приступ сам имао од самог старта.
Након 6 тренинга смо са пионирима отишли на први турнир зимске лиге и са две екипе узели прво и треће место, не јер сам ја био неки вау тренер, оно нисам био лош али зимска лига је прави месарски рагби а мени су на тренинг дошла огромна, брза али што је најважније екстремно храбра деца. Са кадетима су нас мој садашњи колега Џони Станковић, Сташић и екипа демолирали, на пар утакмица је буквално било по 10-0 у есејима за 7 минута. Неколико дана након тога одржао сам своју прву видео анализу и на следећем турниру кадети су изгубили од Победника (Рад) 1-0
Ту сам први пут схватио колико је ТЕОРИЈСКИ ТРЕНИНГ МОЋНО оружије и од тада га увек примењујем, све се снима и анализира, чак и неки тренинзи. Што би рекао мали Оги фирма као Макси. Деца су на снимку научила шта је два на један и како да се бране од тога. Први турнир смо изгубили на удвајање и вишак 10-0 а следећи на брзе казне и механику 1-0, само тада није било више толико страшно. Из те генерације момака сада су ту многи, неки су колеге, неки судије, против неких и даље водим екипе, било је сениориских и јуниорских репрезентативаца. Динамо сам напустио у тренутку када је клуб имао око 60-ак играча у свим категоријама. Уз велики рад управе, Калабе, Игора, и велике помоћи савеза вратили смо један велики клуб на ноге.
Rugby.rs: Након Динама, тренерски позив те је одвео у БРК Црвену Звезду, чији си био и играч током свих година. Колико ти је значајно било тренерско искуство у Звзеди?
А.Н. Чоби: У Звезди сам први пут почео да размишљам о томе како да пређем са Тинки Винки рагбија који сам проповедао у Динаму на нешто мало боље, неки систем који ће боље и равномерније да развија целу екипу. Нешто модерније. Прва година у Звезди је била велики промашај у сваком смислу и погледу, једина корисна ствар у тој години је била то што сам видео како не треба да се ради. Следећа је већ била пун погодак. На крају те сјајне године у Звезди дошли смо до мамутске бројке од преко 120 чланова у једном тренутку. Нажалост систем игре који сам планирао да развијам од следеће полусезоне у БРК ЦЗ сам сачувао за следећи клуб јер сам са БРК ЦЗ прекинуо сарадњу Марта 2019. Клуб који није имао млађе категорије од како сам ја био млађа категорија (смех) је у том тренутку био убедљиво најбројнији клуб у Земљи (око 130 чланова).
Rugby.rs: Тренутно си тренер у Рагби клубу Рад. Колико је пређашње искуство утицало на тебе да будеш што бољи тренер?
А.Н. Чоби: Могу да кажем да сам у Раду коначно увео новине које сам желео у игру млађих категорија у Србији. Вечина фаза се игра од плеја, плеј добија лопту од демија, има неколико плејева на терену, две фазе скрама које су на ногама након што играчи линије направе рак играју као да су линијаши, њих 5, пас до краја, опције уз и споља, идеја коју сам украо од кадета и пионира РК Љубљана на турниру на Ади, док сам још радио у Звезди, сјајн начин да сви играчи све знају да ураде је да сви играчи све вежбају и сви играчи све раде на утакмицама све, све, све, све аааааааааа.
Рак обезбеђују максимално два човека, претрчава се са рака на рак јер фале људи. Игра се ногом у целом терену, шутем се постижу есеји, играмо на територију а не на посед. До те мере смо унапредили одбрану да су и остале екипе биле приморане да почну да користе шут на целом терену и још много тога. И све то је било виђено већ на У14 нивоу. Субјективно мислим да су то све ствари које никада раније нису виђене у млађим категоријама у нашој земљи. Напокон сам побегао од Тинки Винки рагбија. У16 већ игра варијацију 1-3-3-1 система са 12 играча. Ако Мишел и даље буде био селектор А селекције за пар година, а надам се да хоће, имаће завидан број играча који знају да играју систем на располагању.
Rugby.rs: Такође си и ГИР инструктор при Рагби савезу Србије, где си директно заслужан за спровођење веома успешних презентација рагбија, кажи нам нешто више о томе?
А.Н. Чоби: То је начин на који враћам рагбију све што сам добио од њега. Као што је Михајло 2009. мене, да кажем “довео” на рагби, тако ја сада неке нове малишане анимирам у школама. Деца у свакој школи прво неће да пробају, онда пробају, онда одлепе за рагбијем, 70% сваке школе од 4. до 8. разреда се пријави да жели да тренира. Од тог броја који у великим школама буде и по неколико стотина пријављених на крају око 20%-ак дође на рагби. Рекорд држе Уједињене Нације и Тесла, из те две школе је на први тренинг, док сам још радио у Звезди дошло 86 дечака и девојчица. Ако кренем редом, око 150 дечака у Динаму, 250 у Звезди, 150 у Раду, 70 у Крушевцу, 70 у Жаркову, 30-ак у Војводини, неколико пута по 10-20 играча у Лозници, 20-ак дечака и девојшица у Борцу…. Могу да кажем да сам формирао од нуле и/или тренирао преко 25 такмичарских селекција. Укупан број деце која се из школе појавила на првом тренингу је већ увелико прешао 1500.
Rugby.rs: Колико је по теби битан континуитет у раду са млађим категоријама?
А.Н. Чоби: Без континуитета нема квалитета, без континуитета нема стабилног клуба, неки клубови су на поприлично ниском броју сениорских играча а имају континуитет дуги низ година али ту су у питању неке друге ствари. Што се дуже копа рупа, иста је све већа, шира и дубља, зависи како уметник преферира да се изрази. Што дуже дете тренира, под условом да се све ради по неком плану и програму уз знање тренера биће бољи играч. Што више добрих младих играча изађе из омладинске школе и буде АДЕКВАТНО прихваћено у сениорима тим је клуб све јачи. Један поприлично мудар господин често каже да рад са млађим категоријама није трошак већ инвестиција, само не могу да се сетим како се зове.
Rugby.rs: Био си део стручног штаба У18 репрезентације Србије на кампу у Заграбу и на тест мечу против Бугарске у Петровцу на Млави. Колики је домет У18 јуниорске селекције?
А.Н. Чоби: Домет ове репрезентације је изузетно висок, али у рагбију 7 (смех). Шалу на страну момци који играју углавном седмицу већ пар година су се релативно неочекивано поприлично добро прилагодили рагбију 15 и систему 1-3-3-1 који се по први пут у историји рагбија у Србији игра на нивоу У18 репрезентације. Човек је створење навике а за исправљање лоших и стварање добрих навика је потребно време, много времена. Рагби 7 и рагби су два различита спорта. Надам се Караташу у истом саставу, пријатељској утакмици након припрема а затим циклусу тренинга пред утакмицу са Хрватском. Након (потенцијалне) победе против Хрвата још једној или две утакмица са још јачим противницима.
Rugby.rs: По твом мишљењу, каква је перспектива младих играча који долазе из млађих категорија?
А.Н. Чоби: Колико пара толико музике, колико се тренира у клубу и индивидуално домети ће бити директно пропорционални. На наше велико задовољство тренуто располажемо са релативно великим бројем одличних играча који не да су способни да правовремено уђу у сениорски рагби и задовоље својим играма, него да након пар година драстично подигну ниво рагбија у Србији. Најбољи морају да се спреме и окушају у иностранству. Мислим да уколико из сваке генерације не пошаљемо барем 6-7 играча преко ништа нисмо урадили/довољно добро урадили.
Rugby.rs: Који су твоји хобији и интересовања ван спорта?
А.Н. Чоби: Пре свега волим шетње и читање, омиљени писци су ми Dambudzo Marechera i Unica Zürn. (смех) Шалу на страну сви (клинци) знају да сам гејмер, зна се носим гејминг риг на Караташ. У срећној сам вези већ шест година, замислите ту краљицу која мене трпи већ 6 година, тако да доста времена свакодневно проводим са девојком. Поред игрица много времена проводим гледајући рагби, копам материјал по друштвеним мрежама и интернету. Најскорији проналазак је тренер скрама Аргентине који доста материјала качи на јутјуб и инстаграм, бесплатно, тренутно ми је он библија за скрам.
Rugby.rs: Шта би имао да поручиш младим рагбистима у Србији?
А.Н. Чоби: Најбитнија ствари које мене за 22 године бављења спортом ниједан тренер није научио него сам на својим грешкама долазио до знања је да се као спортиста адекватно старам о свом телу. Годинама сам играо ровит, повређен, ПРЕТРЕНИРАН, олдскул тренери су ме манипулацијама наговарали да је за мене сјајно да играм ако мало, средње или много повређен јер ето, тобоже и они су па ето, живи су и даље. То што се НЕШТО раније тако радило не значи да је то добро, нити да је лоше, само значи да се десило.
Будите паметни, брините о свом телу, не играјте повређени, након повреде следи опоравак (док нешто престане да боли), након тога РЕХАБИЛИТАЦИЈА где се тај повређени сегмент враћа у првобитно стање па се постепено наставља са рагбијем. Такође када имаш чекић у рукама све изгледа као ексер и онда само млатиш. Човек може да поднесе 10 сати учења на дан али 10 или 5 или 3 или 2 сата лоше испланираног тренинга НЕ МОЖЕ. Грешка коју сви раде је да током сезоне раде болибилдерску теретану у комбинацији са рагбијем. ОБИМ И ИНТЕНЗИТЕТ таквог режима рада у теретани је превелик за сезону и млади играчи због велике жеље а малог знања завршавају са стањем претренираности и повредама. Ако волите спорт учите, читајте и гледајте спорт. Брините се о себи да бисте дуже уживали у спорту који волите.
Rugby.rs: Зашто те зову Чоби?
А.Н. Чоби: За ово питање сам планирао да бацим фору како је мој чукундеда има преко 1000 оваца па сам од њега наследио надимак али сам одустао.
Мој први тренинг у Динаму. Имам 14-15 година, улазим у свлачионицу за јуниоре и пар сениора који су ме видели како пролазим кроз ходник констатују како баш личим на Чобија. Ја сам их питао ко је то, рекоше ми да је то Иван Остојић. На то одговарам “то ми је брат од тетке”. Након тога Пеле и Пера Ратковић викну ало људи дошао Чобијев брат да тренира. Кроз десетак секунди свлачионица је била пуна нагих одласлих мушкараца који су гледали у мене и коментарисали у фазону “да, да исти Чоби”. Трауматаично искуство за момка који до тада није видео голог мушкарца (уживо(смех)).
Уколико су неке фотографије у вашем власништву, будите слободни да нас контактирате да вас потпишемо.
