Понекад се замислимо како би наш живот изгледао да се нисмо бавили рагбијем или да нам рагби није био приоритет у неким битним животним одлукама. Чак и када донесемо неку битну одлуку увек размислимо где може ту да буде рагби. Они који се не баве рагбијем, или који се баве рагбијем као рекреацијом или на неком површном нивоу, не могу то да разумеју. Можда чудно звучи, али је тако.
Свако има своју рагби причу и своје рагби искуство које током живота употпуњује и обогаћује. Нама је посебно интересантно да чујемо нечију рагби причу,поготову оних који су обележили рагби у Србији. Управо зато смо дошли на идеју да урадимо интервју са Бојаном и чујемо његово више него интересантно рагби путовање. Надамо се да ће вам бити занимљиво и да ћете уживати у читању као и ми док смо правили овај изузтено занимљив интервју.
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби? Како си сазнао за рагби?
Бојан Лукић: Мој први контак са рагбијем датира још из основне школе. „Рагби Клуб“ Крушевац је у то време радио промоцију рагбија по школама широм града. Кад сам ту у школи први пут испробао игру, за мене је то, као клинца, било потпуно ново искуство и морам да кажем да ме је одмах освојило. Мислим да је то било лето 1994. године. У то време сам имао 14 година и већ 4 година активног тренирања каратеа иза себе, тако да нисам имао превише времена за још један спорт.
Годину дана касније, сплетом животних околности, моји родитељи нису били у стању да финансирају семинар на мору где сам требао да полажем за звање „Мајстора каратеа“, то јест црни појас. Та ситуација је код мене пробудила револт према самом спорту тако да сам буквално преко ноћи престао да тренирам.
У исто време је мој, тадашњи најбољи друг а данас и кум, Иван Пелаић, такође репрезентативац, већ годину дана тренирао у рагби клубу и више пута је својим причама покушавао да ме доведе на тренинг. Свако ко се дуже бавио спортом зна да је скоро немогуће преко ноћи прекинути ритам тренинга а да притом не остане велика празнина у човеку.
Тако да сам ја, на његово убеђење, коначно пристао да одем на тај први тренинг.
И ево, још сам ту, неких 28 година касније.
Rugby.rs: Који утисак је био кључан са почетних тренинга да одлучиш да наставиш да тренираш?
Бојан Лукић: На мене су јако велики утисак оставили сами људи, како они који су били активни рагби спортисти тако и други који су на различите начине показивали љубав и наклоност према том спорту. Ја сам знао да је контакт спорт по мом укусу али нисам очекивао да може тако брзо да уђе под кожу и да се човек од првог тренутка осећа као да ниста друго није радио пре тога. Морам да признам да од тог првог тренинга па до данас, осим пауза повезаним са повредама, нисам престао да играм.
Деведесете и почетак двехиљадитих су, не само за мене већ и за гомилу људи, биле не тако лак период у животу. Тако да сам ја извукао ту паралелу између рагбија и одрастања: увек сам говорио да је живот јако сличан рагбију, кад будеш оборен мораш поново да устанеш и наставиш даље…
Rugby.rs: На којим позицијама си играо у млађим категоријама?
Бојан Лукић: Каријеру сам почео на позицији центра у кадетској селекцији РК Крушевац. Јуниорску селекцију и мој први контакт са сениорским тимом провео сам на позицији крилног у трећој линији.
Rugby.rs: Остварио си више него успешну рагби каријеру у Србији, можеш ли нам рећи нешто више о томе?
Бојан Лукић: За мене је рагби увек био више начин живота него само спорт. Велику заслугу за то имају Славиша Миленковић, један од најбитних људи на нашим просторима и Небојша Тотић који су нас као клинце обликовали у ово сто смо данас. Морам да кажем да су њиховим радом стасале генерације репрезентативаца из Крушевца. Не могу а да не поменем неке од њих: Александар Михајловић, Данило Булатовић, Иван Пелаић, Драган Богићевић, Далибор Антић, Милан Милићевић, Александар Фаркаш и многи други.
Мени је било важно да се озбиљно посветим оним што радим и наравно да имам циљ. Наравно да је циљ био да у некој блиској будућности заиграм за репрезентацију што се и остварило.
Rugby.rs: У Србији си наступао за РК Крушевац и РК Победник, каква су ти била искуства?
Бојан Лукић: Са РК „Крушавац“ сам прошао кроз скоро све селекције, мислим да само нисам играо за пионире. У то време, као и данас, центар рагбија код нас био је у Београду где се играо најквалитетни рагби. Крушевац није био универзитетски град, због чега је пуно играча наставило играчку каријеру у Београду. Ја сам био судент на Вишој машинској школи у Трстенику, тако да сам наставио да играм за РК „Крушевац“ све до 2002 кад сам заједно са Антић Далибором добио понуду да играмо за РК „Победник“, данашњи РК „Рад“.
РК „Победник“ је у то време а и данас као „Рад“ број један, ако не и најбољи клуб у земљи. То је био мој први приступ, за насе услове, професионалном рагбију уопште.
Са „Победником“ смо те године освојили титулу Првака земље. Нисам сигуран да ли смо и Куп освојили или били други. Имајућу прилику да играм са елитом омогућена ми је била и шанса да напредујем, да се развијам и усавршавам у својој игри. То је за мене био јако вазан период у мојој каријери. То је била прилка да себи отворим врата у правцу репрезентације.
Rugby.rs: Шта ће ти заувек остати у сећању из периода играња рагбија у Србији?
Бојан Лукић: То је било време где смо у лошим условима, без свог терена, са крпљеном опремом ишли на тренинге али и без обзира на све те проблеме били смо јако мотивисани, тимски орјентисани и игром инспирисани и радо смо одлазили на те тренинге. Ту сам стекао пријатеље са којима сам и данас у контакту. Сећање ме више везује за људе него за дешавања из тог периода. Наравно да је било ту много ствари која су и остала у сећању али нисам сигуран да би могао да издвојим неко од њих као посебно.
Rugby.rs: Био си део У19 репрезентације Србије на Светском Првенству које се играло у Швајцарској када је почело бомбардовање СР Југославије, колико је било тешко нашим младим играчима у таквој ситуацију?
Бојан Лукић: То је за нас, тада младе људе, била велика авантура пуна неизвесности. Мислим да је свако од нас покушавао да стави на страну дешавања у земљи, неком је то мање а неком више полазило за руком. Саме припреме су биле напорне, на свакој позицији било је више кандидата тако да нисмо имали много времена за друге ствари осим да се концентрисемо на игру.
Један од најтежих тренутака био је управо сам почетак бомбардовања. Дан пре тога у нашој Амбасади у Женеви, уверавали су нас да до бомбардовања неће доћи. Ми смо иначе били смештени у подземном склонисту, случајност или не? У ноћи између 24. и 25. марта већина нас је остала будна. Тог 25. марта играли смо против Репрезентације Туниса и, иако неиспавани и уморни, мислим да је већина нас играла утакмицу живота. Сву фрустрацију и сав гнев испразнили смо на тој физичкој али фер утакмици. На крају резултат није био онакав какав смо ми желели али је сама утакмица била јако битна за нас.
Сећам се да су тражили од нас да скинемо обележја репрезентације јер је то било ризично, што ником од нас није ни пало на памет и сви смо наравно одбили.
Исто тако, наши људи у Швајцарској нудили су нам да останемо и да се не враћамо, што је исто тако једногласно одбијено. Мислим да су само двојица дуже остала али са својом родбином.
Такође, тај први пут оглашавања сирене за ваздушну опсаност, па и прве експлозије, ће нам сигурно свима остати у сећању. Оно сто ми је било јако чудно је да тако нешто може тако брзо да постане нешто најнормалније…
Што се тиче те селекције, неколико њих је успело је да дође до сениорске репрезентације. Мислим да је то била јако перспективна селекција и да је велика штета што нисмо успели да задржимо више играча.
Rugby.rs: Преселио си се у Аустрију, у Беч, где си каријеру наставио у бечким Келтима. Кажи нам мало више о култури рагбија у клубу, односно у Аустрији уопште?
Бојан Лукић: Генерално, та рагби култура је скоро свуда у свету иста. Небитно где одеш после пар дана је као да нигде другде ниси отишао. Као да говориш језик који само рагбисти разумеју:-)
Мој клуб, Вијена Селтик РФЦ, је основан 1978. Године. Њега је основала група странаца из Ирске и Велике Британије који су радили у Бечу. Дуги низ година, основу клуба чинили су странци а мањи део су били аустријанци. Сада се то променило тако да сад основу чине домаћи играчи.
Поред Беча, у коме тренутно има четри клуба, скоро сви већи градови имају клубове. Као и у Србији јако је велика разлика између прве и друге лиге. Тако да смо годинама играли те комбиноване лиге са клубовима из Словеније, Мађарске, Словачке у циљу да се одигра што већи број утакмица на бољем нивоу.
Велики акценат је дат развоју и раду са млађим категоријама, тако да ми данас радимо са клинцима у свим категоријама. Успели смо да привучемо и родотеље деце, томе што су они преузели добар део административних, организационих па и самих послова на терену. Неки од њи се сада рекреативно баве рагбијем чиме смо изградили једну велику фамилију.
Rugby.rs: Да ли можеш да нам кажеш нешто више о односу снага у Аустријском клупском рагбију, и како стоје твоји Келти?
Бојан Лукић: Од мог доласка у клуб, па до данас не могу тачно да кажем, али мислим да смо неких 11-12 пута били вицешампиони Аустрије, 2019. смо освојили Првенство и тако прекинули вишегодишњу владавину РК Дунава као најтрофејнијег клуба у земљи. Важно је нагласити да је Дунав израстао из Бечких Келта.
Ривалство између Келта и Дунава може да се пореди са Партизаном и Звездом у фудбалу. Поред наша два клуба, потребно је поменути и РК Грац и Стаде Рагби који су такође долазили до самог Финала првенства. Ове Сезоне ми као непоражени настављамо сезону као фаворити за освајање Титуле првака земље.
Rugby.rs: Која је разлика између Аутријског и Српског рагбија?
Бојан Лукић: Највећу разлику чини велики број странаца. У Бечу се налази централа Уједињених нација, тако да је кроз клубове прошао велики број јако искусних играча из целог света. Имали смо играче са Новог Зеланда, Јужне Африке, Аустралије, Фиџија, Велике Британије, Ирске, Француске. То је допринело а и даље доприноси развоју рагбија.
Такође јако битан фактор је инфраструктура. Задњих година у Бечу је направљено неколико нових рагби терена од којих су два са вештачком травом на нивоу 4Г.
Мој клуб тренуто има један травнати и један 4Г терен. Ради се доста са младим селекцијама.Успели смо да добар број родитеља активним функцијама веземо за клуб.
Већ неколико година рагби у Аустрији је исто третиран као и други професионални спортови. Самим тим можемо да рачунамо на то да, рецимо једна антидопинг агенција, сваког тренутка може да дође и да нас тестира, а казне су исте као и за професионалце.
Rugby.rs: Члан си рагби репрезентације Србије, која утакмица ти је остала у памћењу и зашто?
Бојан Лукић: Па мислим да је мени највисе у сећању остала утакмица са Малтом 2005. Они су те године имали тим са само два играча са Малте а остали су били из Велике британије и Аустралије. Имали су једног играча из Аустралије који је био одличан играч.
Морам да кажем да је наша репрезентација имала један од најбољих састава са наших простора. Имао сам велику част и привилегију да делим терен са великанима нашег рагбија. Поменућу само неке: Груја, Данга, Лили, Данило, Јерко, Мићко, Капор, Поп, Сале Ђукић…
Мислим да је било око 5000 гледалаца, Малта није очекивала да ће тада Србија бити тако тежак противник. Тако да смо успели да их добијемо на њиховом терену резултатом 24:13.
На повратку за Беч, у авиону у дневним новинама био је један чланак о утакмици са насловом: „Моћни Срби смањили вероватноћу Малте за даље квалификације“.
Rugby.rs: Који је домет Репрезентације Србије по твом мишљењу?
Бојан Лукић: Мислим да би Србија могла да буде много боље пласирана. Ми смо спортска нација са великим потенцијалом што се види из других тимских спортова код нас. По мом мишљењу највећи проблем је то да се код нас свест о рагбију као спорту још увек није развила, тако да се и сам рагби не развија и због тога остаје и даље као аматерски спорт код нас.
Мислим да није довољно да се на рагби гледа као на хоби. Многи спортови код нас су плаћени и на нижим нивоима. Да би задржали младе и перспективне играче морали би да им понудимо неку бољу верзију где би могли и да зараде од тога.
Rugby.rs: Ти си играч који је увек максимално припремљен, што доказује твоја дуговечност у рагбију,колико је важно за играча да ради на себи?
Бојан Лукић: Рагби је јако захтеван спорт, па је тако јако важно да се константно ради на себи. Добра физичка и психичка спрема су јако битни фактори како би се смањио ризик од повреда. То значи да сте много боље концентрисани на саму игру. То би поредио са РАМ меморијом, што је већа можете одрадити више операција у исто време. Најважнија чињеница је да радећи на себи можемо много више и дуже уживати у самој игри, сто је и сврха целе приче.
Rugby.rs: Како изгледа један твој дан када тренираш?
Бојан Лукић: Чињеница је да нисмо професионалци, кад то кажем мислим да не зивимо од рагбија. Тако да већину слободног времена проводим на некој врсти тренинга. Тренутно имамо 2 до 3 клупских тренинга недељно, у зависности да ли се игра за викенд или не. У данима између тренинга обично идем у теретану мада, морам да признам, догоди ми се и да прескочим, али се трудим да одрадим и до пет тренинга недељно.
Ја обично у теретани тренирам велике групе мишића, на пример мртво дизање, чучњеве, равну клупу и то комбинујем са кросфит вежбама.
Сто се тиче клупског тренинга, тренирамо између 19:30 и 22:00. Обично после загревања пређемо у један фитнес блок. Након тога деле се линија и скрам. У наставку креће тимско уигравање а обично завршимо са неком варијантом тача.
Rugby.rs: Да ли планираш да останеш у рагбију након завршетка играчке каријере?
Бојан Лукић: Имам искуства и као тренер,наравно да постоји та могућност. Покушавам да не правим дугорочне планове.
Rugby.rs: Хтели смо да ти поставимо питање чиме се бавиш у слободно време, па смо видели да свираш бубњеве, да летиш параглајдером, да планинариш...јел има нешто са чиме се не бавиш?
Бојан Лукић: Вероватно си у праву да је лакше набројати оно чиме се не бавим. Увек су ме привлачили адреналински спортови. Војску сам слузио у 63. Падобранској, тако да волим све што има везе са летењем, планинарењем итд.
Бубањ сам почео да свирам скоро у исто време када сам почео да играм рагби тако да су за мене музика и спорт уско повезани.
Мене лично интересује много тога, највећи проблеми су време и новац.
Rugby.rs: Да ли планираш да идеш на Светски Куп?
Бојан Лукић: Није планирано али ни искључено:-)
Rugby.rs: За кога ћеш навијати на Светском Купу у Француској 2023. године?
Бојан Лукић: Од мог првог контакта са рагбијем постоји само једна опција (наравно после Србије) а то је Нови Зеланд.
Rugby.rs: Шта би имао да поручиш младим играчима у Србији?
Бојан Лукић: Поручио би да посвећено раде на себи, да играју што је могуће више утакмица јер само тако долазе до искуства. Мислим да је вазно константно прелажење својих граница.
И оно најбитније, сањајте велико и уживајте у игри.