Уколико се заљубите у рагби, постоји реална опасност да ћете га волети до краја живота. То је спорт чија су правила поприлично компликована, али када их савладате и добијете широку слику, онда почињете да уживате у комплексној лепоти рагбија. Није никаква случајност зашто је Ђорђе Величковић-Бата велики заљубљеник у рагби, зашто је рагби неизоставни део живота. Од 60-тих година па до данас Ђорђе ужива у рагбију, чак шта више, живи рагби.
Шта је рагби у својој бити, шта је он у суштини, шта је то код тог спорта толико есенцијално да би се кроз живот руководили његовим вредностима? Мислимо да ће вам интервју са Ђорђем дати инспирацију и смернице како да дођете до одговора на то питање. Рагби вам не може дати конкретан одговор, рагби вам даје искуство које унапређујете и усавршавате временом. Напоран и предан рад, уз поштовање како себе, тако и других, је само једна од животних лекција која нам пружа рагби. А лекција је много.
Нама је изузетна част и још веће задовољство што смо имали прилике да интервјуишемо Ђорђа и веома смо захвали што је издвојио време да посвети рагби читаоцима у Србији. Потрудили смо се да испричамо једну занимљиву и интересантну рагби причи која још увек траје. Уживајте.
Rugby.rs: Када сте почели да тренирате рагби? Како сте сазнали за рагби?
Ђорђе Величковић: У моје време, кад није било много новца, телевизије или мобилних, једина нада је било чланство у што више клупских спортова. Успех у спорту отварао и боље могућности, популарност у друштву, а ако си проспект, онда и опрему и путовања. Због масовног интересовања, пробити се и напредовати у било ком спорту није било лако. Док сам растао проводио сам време на гимнастици, рвању, боксу, веслању, пливању, итд. У средњој школи сам трчао, играо кошарку и рукомет за школу, а фудбал у улици и дворишту оближње школе. Мој комшија, касније присни пријатељ, тренер и саиграч, легенда србског рагбија Бранко Пипер је тај који ме је усмерио на рагби. Гледао је са балкона у двориште школе и видео да сам брз али сувише груб за фудбал па ми је само наредио „ Бато, идеш самном на тренинг“. У то време морао си да слушаш старије. Осим што је неколико њих из краја играло рагби нисам имао неко велико разумевање за спорт.
Rugby.rs: Шта Вас је привукло на првим тренинзима да останете у рагбију?
Ђорђе Величковић: Пошто сам био најмлађи, импонирало ми је да се такмичим са осталим старијим и искусним играчима као што су били Бранко, Цајнко, Аца , „билдер“, Дракулић, „жути“ ,Шапоња, Здравко,браћа Витас и други. Брзо сам схватио да је то спорт где мораш да употребиш све што имаш: брзину, муњевито реаговање, вештину додавање и шутирања лопте, неустрашивост, издржљивост и добио мишљење да је то један од накомлетнијих спортова. Ватио сам се кући са једном мисли „ нашао сам себе и мој спорт“.
За мене је било задовољство бити део тима, тренирање, дружење и путовања. Путовало се у Пулу, Љубљану, неколико пута у Загреб, Сплит, Земун, Панчево и утакмице у Београду. Путовало се и суседне земље. Драгоцено искуство из Румуније показало ми је колико тај спорт може да се усаврши
Rugby.rs: Бродарац је био у врху тадашњег Југословенског рагбија, која утакмица је на Вас оставила највише утисака?
Ђорђе Величковић: Утакмице са Надом из Сплита, Динамом из Панчева и Младост из Загреба су увек биле напорне. Из Загреба меч је чак био и на телевизији тако да сам био у проблему због родитеља јер су видели да је то „груби спорт“ и нису волели да играм рагби! Бранко и ја смо имали звиждук као лозинку када се ишло на тренинг. И утакмица са „Политехником“ ,првог гостујућег тима из Русије, била је интересантна по саставу играча и по позицијама. Међутим, борба за прво место са Надом из Сплита и путовање чартер летом је незаборавано искуство. Не само због лета авионом него и због атмосфере и околности на стадиону и прекинуте утакмице.
Rugby.rs: Колико је ентузијазам Бранка Пипера и тадашњих искусних рагбиста утицао на развој рагбија у Србији?
Ђорђе Величковић: Бранко је био нама „и отац и мајка“. Звали смо га „црна муња из Теслине“ . Познавао је рагби и терао нас је до изнемоглости да би били успешни. Ишли смо у фанцуску и енглеску читаоницу да гледамо слике из магазина о рагбију. Тренирали смо на песку између два моста, на игралишту Пролетера у Жаркову кроз шуму са додавањем лопте у брзом трку. Дрвеће је била тврда опозиција која није знала да се помери . Незаборавно искуство. Тренирати у новом спортском центру у Кошутњаку био је прави луксуз.
Rugby.rs: Да ли су постојале разлике у квалитету између рагбиста који су долазили из свих република у Југославији?
Ђорђе Величковић: Младост из Загреба је имала доста „дифоваца“ и били су добре атлете. Њихов капитен Кришковић , брз, добар са лоптом и са око 120 кг био је тежак да се заустави. Нада из Сплита је био тим другара са вођом Штимцом који је био добар познавалац рагбија као што су били Бранко и Дуда из Панчева.
Rugby.rs: Шта је фалило у тим годинама да рагби буде популарнији у Србији?
Ђорђе Величковић: Као и у сваком спорту или пословању увек све зависи колико се уложи у рекламу, сталне ивештаје са утакмица, образовање публике а шта је најважније да се направи програм за усмеравање и образовање млађих генерација . Без тога нема континуитета а тога није било. То је тек сада постигнуто у Србији и зато напредује, Узеће времена, али захваљујући вама који добровољно радите успех је пред вама . Са бољим квалитетом и успехом у иностранству, рекламом и кроз школске програме за већу популарност и интересовање , биће и рагби популарнији. Ако би се још омладина одвојила од наметања америчког фудбала као трке за западом и оставила Рагби Лигу имали би смо јачу основу за светски пласман. У Шкотској (1916 – 1918) су то давно приметили, када су рекли за наше Хериот школарце у њиховој победи над селекцијом Комовелта „Срби су рођени за рагби“!
Rugby.rs: Животни путеви су вас одвели прво у Немачку, када би упоредили ниво рагбија у Немачкој и Југославији тада, који би вам били закључци?
Ђорђе Величковић: Пошто сам био кандидат за репрезентацију пре одласка у Немачку (за Бугарску нисам ишао због испита а после сам емигрирао) био сам у врхунској кондицији и одмах играо главну улогу у клубу из Штутгарта. Очекивао сам и да играм против нашег Цајнка који је мислим играо за Хановер али сам добио брзо папире за Канаду. У то време, квалитет рагбија. по мом мишљењу, после неколико утакмица у њиховој лиги, није се много разликовао. Само што су њихови услови за тренирање и дотације биле боље. То се сада види по њиховом напретку и пласману доказану у квалификацијама.
Rugby.rs: Рагби сте играли и у Канади, која је постала ваш дом, кажите нам нешто више о вашој каријери у Северној Америци?
Ђорђе Величковић: Без знања енглеског добити посао инжињера у Канади било је скоро немогуће. Мој први посао и сталнији боравак је био у Виндзору, где сам добио привремени посао под контрактом за Крајслер јер је менаџер би аустријанац и интервју је био на немачком. За време ручка са колегама неко је поменуо рагби, што сам разумео, и то ме довело до једног од три рагби клуба у Виндзору. Као и у Немачкој одмах сам био запажен играч и новине су почеле да наводе моје име. Те прве године добио сам и признање најбољег играча. Конкуренција су ми били играчи из Велса и Енглеске који су играли за регије (каунти) и домаће атлете без већег познавања рагбија. Моја каријера се нагло зауставила када сам се вратио у Торонто. Док сам тражио нови посао и играо за тим Номадс (као и наш Горан Божичковић касније), одлазио сам у Виндзор да играм за мој стари клуб. На једној утакмици имао сам на несрећу отворен прелом обе кости и доктор ми је рекао да нећу моћи више да трчим и нога ће ми бити краћа. Међутим пошто посла није било вратио сам се у Виндзор на постдипломске студије јер сам већ добро баратао енглеским. После непуну годину дана са истрајношћу и жељом да опет играм и неупорном рехабилитацијом имао сам шансу против универзитета из Мичигена. Играо сам и за селекцију јужног Онатрија али никада нисам повратио стару форму а и живот је узео свој ток. Кроз мој клуб пролазило је за 25 година преко 200 особа што показује стабилност рагбија у Канади. Торонто дистрикт је много јачи у томе јер не морају да путују по 400 километара као гости у лигашком првенству.
Rugby.rs: Током ваше каријере, на којим сте све позицијама играли?
Ђорђе Величковић: Почео сам као млади „брзањац“ на крилу (#11)а после као сталну позицију аријера (#15). Као гост Динама у купу против Пољског и Источнонемачког тима играо сам #6 у мелеу. У Канади сам играо за мој клуб стално отварача (#10) а за преко 35 година канадску селекцију „Златни Даброви“ на свим “Golden Oldies” углавном #10 а неки пут #12 или #15.
Rugby.rs: Да ли сте и након играчке каријере остали у рагбију?
Ђорђе Величковић: Јесам, играо сам једно време за клуб а највише за канадску селекцију преко 35 година. Лепи утисци из Ирске, Аустралије, Новог Зеланада, Сингапура, Хонг Конга, Канаде, итд. Чак сам помогао неколико пута клубу Манавату из Новог Зеланда због исцрпљеност и њиховог путовања. Задњу утакмицу сам одиграо у 58 години. Једно време сам финансиски помагао клуб Дорћол док није прешао на рагби лигу. Сада гледам где год могу утакмице на телевизији као и уживо утакмице јединог домаћег тима.
Rugby.rs: Колико је рагби популаран међу људима Српског порекла?
Ђорђе Величковић: У мом локалном клубу било је двоје баш из наше србске заједнице и то одлични атлетичари. За друге не знам! По мојој оцени Предраг Драгичевић је могао слободно у своје време да игра за Србију!
Rugby.rs: Да ли има тренутно активних играча Српског порекла који играју у Канади?
Ђорђе Величковић: Нисам сигуран јер немам увида или да могу да распознам по презимену!
Rugby.rs: Канада има велику рагби традицију, како Канађани гледају на рагби? Колико је популаран спорт?
Ђорђе Величковић: По моме доласку било је доста емиграције из Велике Британије и њиховог Комовелта па је и интересовање и број играча био бројнији. У задњих неколко деценија емиграција из осталих региона света је много бројнија и зато интересовање за европски фудбал је порасло и тај спорт се брзо шири и напредује. Да би се суочили са садашњом ситуацијом, треба се упознати са реалношћу пословања целе Северне Америке. Огромни приходи од спорта са утакмица, телевизије и продаје артикала доносе и велике приходе из којих се исплаћују милиони за играче. Поред хокеја, кошарке, америчког и канадског фудбала, бејзбола а сада и са европским фудбалом тешко се пробити на њихов ниво. Популарност, медије, рекламе и новац који добијају играчи, отварују велике очи млађим атлетама а старијима су то добре теме за дискусију. Интерсовање за рагби је веће за Светске Купове у рагбију јер се Канада до сада увек квалификовала, Куп Шест Нација је популаран међу англосаксонским и француским становништвом.
Rugby.rs: Како су Канађани поднели чињеницу да се нису пласирали на наредни Светски Куп?
Ђорђе Величковић: Осим нас љубитеља рагбија без неке велике туге. Види се да земље које имају играче на контракту и на платном списку, напредују на лествици пласмана у свету. Канада због огромних раздаљина и новца који се улаже нема тако велике шансе. Нада за Америку и Канаду је нова професионална лига , где учествује само један веома успешан тим из Торонта. Интерес полако али стално расте поготову што су сада на контракту одлични играчи из јужне хемисфере као што је Нону са Новог Зеланда, утакмице и дискусије се емитују, локалне врхунске атлете се брзо навикавају тако да и ниво квалитета игре брзо расте.
Rugby.rs: За кога ћете навијати на Светском Купу у Француској 2023. године?
Ђорђе Величковић: Као још из младих дана за НЗ „Ол Блакс“. Био сам на пет Светских Купова где је најнезаборавнији 1995 у Јужној Африци. Провести 3 недеље и видети све финалне утакмице, бити у хотелу са „Ол Блакс“ пре финалне утакмице као и упознати Џона Лому је дечији сан. Провести викенд са „Спрингбокс“ у “Сан Ситију” и упознати већину играча – незаборавно!
Rugby.rs: Који су ваши хобији и интересовања ван спорта?
Ђорђе Величковић: И поред одговорног посла у Крајслеру и пута од 100 миља преко границе, троје деце, бити део рагби тима, вежбања да останем у кондицији, нисам баш имао много слободног времена. И поред свега успео сам да доста помогнем нашој србској заједници у Виндзору која има 3 цркве и неколико хиљада парохијана. Црква „ Грачаница“ којој припадам , основана 1946, је једна од најлепших у дијаспори. Као један од ослонаца заједнице био сам умешан у све акције око изради фрески, изградња великог Србског Центра, рекреационалног парка,игралишта, првог србског музеја итд. Помажем наш народ у Србији преко организација „28 Јуни“ и „Срби за Србе“! Путовао сам доста поготову сада у пензији све до појаве ове ткзв. „ пандемије“ која је зауставила све па и мене, Чувам унучиће и радим око куће и пратим рагби у свету а захваљујући вама и у Србији.
Rugby.rs: Шта бисте имали да поручите младим играчима у Србији?
Ђорђе Величковић: Рагби је спорт који не само што укључује све елементе атлецитизма и приличну интелигенцију већ вас изграђује као личност и припреми за бољи живот. Пробајте па ће те видети ако вам одговара. Ја јесам, један од многобројних примера који је осетио жари овог спорта коме је рагби постао део животног пута.
Rugby.rs: Колико је рагби утицао на Ваш живот?
Ђорђе Величковић: Огроман! Заједно је у групи са вером, традицијом и фамилијом. Рагби ми је помогао да се изградим и израстем као особа, обезбедим породицу, направим каријеру у струци и помогнем где и коме треба. Упознао сам моју супругу Су, која је канађанка, пре 53 године њеним доласком на утакмицу. Направио сам пријатеље широм света,који су ми као фамилија. Пропутовао сам свет! Помогао ми на послу да будем бољи менаџер људских ресурса, да будем тимски играч, да истрајем до краја извршења пројекта и помогнем онима који су на почетку каријере. Мали доказ су и речи саветника и професора за мотивацију Др.Терија Лајолса који на позив Крајслера направио семинар за менаџере јер је на послу од 13,000 особа, где је сваки дан неко доживео срчани напад. За време мога разговора са њиме како ја подносим притисак (стрес) на послу, његов коментар је био „ви сте ваше искуство из рагбија пренели на посао и то вам помаже“!
