Живот је такав, да просто не знате на коју страну ће вас одвући. Довољна је чак и нека мала и небитна ствар да вам се деси, која ће касније утицати на обликовање ваше будућности. Таква је ствар и са рагбијем, где учешће на неком школском турниру може довести до тога да вам рагби постане саставни део живота. Управо се тај рагби вирус закачио на Игора Стојадиновића, који је четвртину века провео уз јајасту лопту.Нама је велика части и задовољство што имамо прилику да заједно са Игором испричамо његову рагби причу, јер сматрамо да је доста ствари оставио иза себе.
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби?
Игор Стојадиновић: Рагби сам почео да тренирам 1996. године када је Динамо организовао међушколско такмичење. Тада ме је позвао Зоран Пешић, капитен пионирске селекције у школског тима ОШ „Исидора Секулић“, узели смо прво место на том такмичењу. Рагби игра ми се тада свидела и од тог времена нисам се одвајао од рагбија.
Rugby.rs: Како си сазнао за рагби?
Игор Стојадиновић: За рагби сам сазнао две године пре тог такмичења када сам се доселио са породицом у насеље „Тесла“ у исту зграду где је живео легенда панчевачког Динама Душан Новаков. У заједничком подруму са оцем сам сређивао полице и пронашао старе копачке,пробушену лопту јајастог облика и шарени дрес. Питао оца шта је ово,јер ми нису били познати реквизити,он је одговорио да је то опрема за рагби и да не дирам јер је то од комшије. Мени је то било занимљиво јер су реквизити били несвакидашњи.
Rugby.rs: Шта ти је остало у сећању од искуства из омладинског рагбија?
Игор Стојадиновић: Из омладинског рагбија вероватно као и све генерације пре и после веже камп „Караташ“. Ту су све генерације прошле тренажне процесе и разна искуства и стицања вештина.Такође једно од битних такмичења и наступ у Репрезентативном дресу на европском такмичењу у оквиру Ц групе финале против Молдавије, у Горњем Милановцу где смо за есеј разлике у финишу утакмице изгубили на домачем терену. Сећам се да је стадион био пун навијача и тај пораз ми је тешко пао. Што се тиче домаћег, омладинског рагбија, сећам се да је велико ривалство било између Динама и Дорћола,да су те утакмице биле на живот и смрт, да смо то доживљавали као бити или не бити. Динамо је у том периоду имао доминантан тим где смо узели скоро сва прва места од пионира до јуниора.
Rugby.rs: Када би упоредио млађе категорије у твоје време и сад, до каквих би закључака дошао?
Игор Стојадиновић: Закључци су јасни по броју играча и броју тимова учесника у такмичењу које је данас на завидном нивоу. У то време су постојали клубови са млађим категоријама и то са по једном селекцијом: Партизан, Жарково, Дорћол, Крушевац, Динамо и БРК.
Rugby.rs: Динамо је у првим годинама овог века имао јак тим, колико ти је било тешко да се уклопиш у сениорски рагби, колико се обраћала пажња када се из јуниора прелазило у сениоре?
Игор Стојадиновић: Није се обраћала толика пажња као данас ,нажалост тада је Динамо мањкао са сениорским играчима и буквално када сам постао старији јуниор почео сам да играм сениорски рагби. Сећам се и прве утакмице против Жаркова на Кошутњаку као млад играч то ми је било невероватно искуство кога ћу се увек сећати. Тада смо победили а дебитовао сам на тој утакмици са још два старија јуниора, Владимиром Тошковим и Владимиром Смиљанићем. Постигао сам есеј и био сам пресрећан, наравно уследило је рагби „крштење“ за сениорски тим од старијих играча Динама.
Rugby.rs: Незгодна повреда је утицала на то да се на неко време повучеш из активног играња, колико ти је то тешко пало?
Игор Стојадиновић: Незгодна повреда удаљила ме је од рагбија на 6 месеци, што ми је тешко пало, опоравак је био дуготрајан и тежак али ипак нисам одустао.
Rugby.rs: Ипак си наставио свој пут у рагбију као тренер млађих категорија,након тога као спортски радник и неко ко је у Динаму провео 25 година. Динамо је одувек имао веома јаку школу рагбија, колико ти је било тешко да се пребациш у тренерске воде?
Игор Стојадиновић: Тај позив сам прихватио са задовољством,дао сам себе, максимално,заврнуо рукаве и почео да радим са млађим категоријама. Уз помоћ клуба организовали смо и школску лигу налик купу 6 нација где је свака школа имала мајице у бојама репрезентације која наступа. То је била увертира за добар старт млађих категорија. Био сам тренер од пионира до јуниора и те генерације су писале победничку историју Динама у омладинским селекцијама.
Rugby.rs: Историја Динама је поприлично турбулентна, од 2010. године до 2015. године клуб фактички није постојао, када сте ти и Миомир Калабић реактивирали клуб од нуле. Колико је времена, снаге и воље требало да се уздигне Динамо из пепела?
Игор Стојадиновић: Уследили су проблеми у клубу, несугласице између управе и играча сениорског тима, што је резултирало распадом целог клуба који је нажалост имао за последицу не учествовање у такмичењу од 2010. до 2015. године. Рачун је био у блокади, дугови енормни, одузимање просторија и терена, мрачно поглавље за Динамо. Сећам се, кад смо добили позив како исељавају просторије Миомир (Калабић) и ја смо старе пехаре и одличја, као и фотографије, буквално отимали из руку људи коју су то хтели да баце на отпад. Спасили смо део историје Панчевачког Динама. Следи 2015. година где са Миомиром Калабићем започињемо обнову рада клуба уз помоћ тада руководства РСС-а, Стевана Илијашевића и Марка Јовановића.
Сећам се првог тренинга са 4 играча који су дошли на окупљање сениорског тима, улична расвета и парче травнатог терена код хале спортова. Многи нам нису давали шансе да можемо ишта да урадимо. Први тренер млађих категорија био је Александар Недељковић Чоби, који је за кратко време оформио млађе категорије Динама. Први тренер сениорског тима био је Милан Митровић некадашњи играч Крушевца. Такође за формирање сениорског тима помогли су нам и играчи Борца из Старчева.
Године су пролазиле а успеси су се низали где смо после 7 година интензивног рада остварили да се Динамо такмичи у свим категоријама, враћен градски стадион за активности клуба и нове просторије клуба, финансијска ситуација консолидована. Водећу палицу преузео је тренерски двојац Ђорђе Гавриловић и Амбруш Владимир. За млађе категорије задужени су Адвигов Никола и Гавриловић Ђорђе .Динамо броји око 60 активних играча данас у свим категоријама и надам се да ће тај број расти. Захваљујем се свим играчима и тренерима као и управи што су били и остали уз панчевачки Динамо и одржали традицију која траје од 1954 године.
Rugby.rs: Такође од 2014. године си био активан чинилац у Рагби савезу Србије, у почетку као члан Управног одбора, где сте затекли алармантно стање у сваком погледу, колико је било тешко да се поправи затекла ситуација?
Игор Стојадиновић: Ентузијасти тог времена и предани борци у рагби свету Србије Стеван Илијашевић и Марко Јовановић позвали су ме да се прикључим раду управног одбора РСС-а. Заједно са још Гораном Порoбицем из Војводине и неколицином спортских радника са идејом да направимо нешто за будуће генерације. Засукали смо рукаве и кренули да решавамо нагомилане проблеме,да кажем да смо тада затекли минус у каси од 35.000 еура ,неколико судских спорова, скоро да такмичење у млађим категоријама није постојало,огроман јаз између клубова, репрезентација 3 године без победе, избацивањем РСС из просторија и још много тога. Све смо то заједничким снагама ,вољом и самопрегорним радом довели до завидног положаја и решили скоро све затекле проблеме, учинили смо све то јер смо имали идеју да заиста нешто оставимо иза себе будућим генерацијама,чистог образа,са пуно одрицања и дух рагбија је помогао да то и остваримо.
Rugby.rs: Недуго затим, 2018. године си постао Председник Савеза, где се Савез коначно финансијски стабилизовао, и где је можемо рећи постигнут највећи успех у раду са млађим категоријама. Колико је битно да клубови константно раде са младима?
Игор Стојадиновић: Веома је битан рад са млађим категоријама,то сам још научио од покојног Бошка Стругара који је легенда српског рагбија. Он је увек говорио „да су млђје категорије кључ успеха и развоја српског Рагбија“ том реченицом сам се водио када смо заиста направили велики успех са омладинским рагбијем ,где смо као Савез направили промене и донели одлуке које су утицале на то да данас имамо оволико играча у млађим категоријама. Битно је да се не стане јер ништа не може преко ноћи, данас ако кренете тај резултат ће се видети тек за 4 године. Ми смо као Савез пуно средстава, што материјалних што у стручном кадру, наменили за развојне програме у клубовима, што су скоро сви клубови чланови РСС-а максимално искористили.
Rugby.rs: Сада, када погледаш цео свој мандат, на шта си посебно поносан?
Игор Стојадиновић: Поносан сам на све играче,репрезентативце, клубове, судије, стручне тимове савеза, запослене у РСС, Управни одбор РСС-а, на све волинтере и све добре људе који су несебично себе давали за идеју. Српски Рагби без њих не би могао да направи оволики успех, хвала им на подршци јер смо ово заједничким снагама урадили.
Навео би то да је репрезентација на завидном нивоу,као и стручни тимови репрезентације заједно са селектором који озбиљно ради за успех српске Репрезентације, Такмичење конференције 1 Европског првенства у рагбију 7 где смо угостили многобројне репрезентације мушке и женске што је уједно допринело популаризацији нашег спорта и празник рагбија у Србији. Пораст играча у млађим категоријама, помоћ при оснивању новог клуба, помоћ клубовима у многобројним програмима РСС-а, финансијска стабилност РСС-а. Један од битних успеха да смо код министарства омладине и спорта препознати и где је направљен историјски успех још од оснивања РСС а то је да смо из категоризације 4 прешли у категорију 3, што нам је дало ветар у леђа и потврду да добро радимо,где ће грански савези на градском и покрајинском нивоу моћи да априцирају на многобројне програме која омогућава категоризација 3. Са осмехом могу додати, можда је 21. век људи лете у васиони ,мени је припала та част да први службени ауто од снивања РСС-а буде купљен у време мог мандата.
Rugby.rs: На Изборној скупштини је изабрано ново руководство, шта би имао да им поручиш?
Игор Стојадиновић: Желим да им поручим да само заједничким снагама и визијом коју смо пратили сви од 2014 год наставе истим путем путем успеха,да све од себе дају за формирање нових клубова и млађих категорија а да старе чланове РСС као што су Партизан, Звезда, Дорћол, Војводина, Вршац помогну истим мерама јер без њих рагби у Србији не би постојао и они то заслужују. Сигуран сам да ће то нова управа РСС-а на челу са председником Марком Јовановићем спроводити у наредном мандату.
Rugby.rs: Оставио си поприлично велику заоставштину иза себе, да ли ти је рагби и дање у животним плановима?
Игор Стојадиновић: Јесте ту сам да помогнем,колико год будем могао. Вероватно ћу се у наредном периоду базирати на клубски рагби илити на рагби клуб Динамо, у мери које ми пословне обавезе буду омогућавале. Свакако је лепо вратити се кући у Панчевачки Динамо.
Rugby.rs: За кога ћеш навијати на Светском Купу у Француској 2023. године?
Игор Стојадиновић: Добро питање и тешко, данас се игра врхунски рагби, све екипе су подједнако квалитетне и веома озбиљне,нијансе ће одлучивати. Ипак ћу навијати за Нови Зеланд они су ми фаворити.
Rugby.rs: Који су твоји хобији и интересовања ван спорта?
Игор Стојадиновић: Моја интересовања ван спорта и мој хоби је Лов ,њиме се бавим већ 10 година и веома сам активан члан Ловачког удружења Панчево ,где у природи проналазим свој мир а сам лов као витешки део спортске културе и опхођења према биодиверзитету и његовом унапређивању.
Rugby.rs: Шта би имао да поручиш младим играчима у Србији?
Игор Стојадиновић: Желим да им поручим да је рагби начин живота, а не само игра, да ће својим радом остварити своје снове, ојачати свој карактер и социјализацију кроз такмичарски колективни спорт коју пружа рагби. Такво искуство ће им помоћи у даљем животу како на професионалном тако и у приватном животу.
