Рагби је спорт који ће вам пружити прегршт доживљаја, занимљивих прича и незаборавних сећања. Као највећи колективни спорт на свету, његов најдрагоценији ресурс јесу управо људи чија је велика пасија рагби. Нећете наћи пуно играча попут Милана Милићевића чија каријера је толико богата и разноврсна, али и дуговечна. Играч који је школован кроз млађе категорије Рагби Клуба Крушевац, и који је живи доказ да се исплати улагање у омладински погон.
Милан је пре свега спортиста, дипломац ДИФ-а, човек који дефинитивно зна рецепт дуговечности у једном веома захтевном спорту као што је рагби. Пребацио је 40 година, али је и даље један од носиоца игре у РК Војводина, где наступа на позицији отварача, и што се барем нас тиче, одлично руководи игром и доноси исправне одлуке. Изгледа да је то 1980. годиште талично за рагби дуговечност. Било како било, уживајте у Милановој рагби причи, нама је велико задовољство што смо имали прилику да га интервјуишемо.
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби? Како си сазнао за рагби?
Милан Милићевић: Рагби сам почео да тренирам септембра 1994. године. Мислим да је био 20. и неки септембар. На исти начин као што сам и после ја анимирао децу по школама, тако је и мене на часу физичког васпитања за рагби анимирао Славиша Миленковић, уједно и мој први тренер до 2000. године. Тада сам био 8. разред и била је то категорија кадета, где се рагби играо на пола терена, чини ми се 10 на 10. У фази часа где смо „играли“ рагби (као тач рагби) прошао сам пар пута на брзину, и тако решио да одем и на први тренинг.
Rugby.rs: Део си рагби школе РК Крушевац, колико су били јаки омладински тимови у Крушевцу?
Милан Милићевић: У октобру 1994. је био први турнир, и то у Крушевцу, где сам постигао и први есеј, тј. скор како смо причали ми Крушевљани за поен у рагбију. Знам да ми је лопту додао Фаркаш а да сам ја прошао кроз рупу. Нисам сигуран, али мислим да је било против кадета Жаркова.
Највећи успех у млађим категоријама Крушевца је била титула 1995/96 у кадетима. У конкуренцији Партизана, Динама и Жаркова смо имали скор од 5 победа и једне изгубљене (од Жаркова). Та титула нам је одузета из мени непознатог разлога. Али сам ја ипак донео пехар у клуб после двадесетак година на коме је писало „Шампиони Југославије кадети РК Крушевац“ – пехар који нико није хтео да узме после једног турнира на Ади сам узео ја, однео у јувелирницу и на плочици изгравирао ово што сам већ написао. Такође, успех је и што смо као јуниори били окосница јуниорске репрезентације Југославије 1999. године. Мислим да је нас 6 играло у првој постави те године на првенству „Д“ групе у Женеви/Ниону где смо имали две победе (Словенија, Мађарска) и пораз од Туниса 21-14. Постигао сам есеј против њих на „прескок“ од Марка Капора на позицији крила. Такође, у Крушевцу смо тог марта одиграли и пријатељску утакмицу у оквиру припрема против Бугарске, и њих смо победили, и њима сам дао есеј на асистенцију Марка Милосављевића.
Rugby.rs: Шта ти је остало у најлепшем сећању док си играо за млађе категорије?
Милан Милићевић: На треће питање сам већ одговорио али бих додао – најлепши тренутак у млађим категоријама је био кад сам на Ади, екипи КБРК дао 2 есеја у последња 2 минута и тако са РК Крушевац смо победили домаћина у конкуренцији кадета и преокренули резултат.
.
Rugby.rs: Био си део националних селекција у млађим категоријама, као и у сениорској репрезентацији, који догађај ћеш памтити до краја живота?
Милан Милићевић: У сениорској репрезентацији нисам много играо, тек неколико наступа. Некако су се тако дешавале приватне животне ситуације, а искрен да будем, нисам много ни био мотивисан да играм због честих лобирања у репрезентацији. Такође и повреда у Финалу Купа Србије 2006 на терену Радничког на НБГДу (покидао сам лигаменте колена) кад сам био у топ форми и играо за репрезентацију како 15 тако и рагби 7, су утицали на наступе у националном тиму. Ту годину су обелезили ипак и најлепши доживљаји у националном дресу пре описане повреде. На утакмици против Белгије у Великим Црљанима сам пресекао лопту и постигао есеј у центар, испод статива. Повели смо, али на крају изгубили утакмицу. Те године је почео успон Белгије. Био сам капитен тима у рагбију 7 где смо наступали на два турнира у Сплиту и Будимпешти, где ми је пехар доделио легендарни Зинзен Брук, громада од играча.
Rugby.rs: У рагби митологији си познат као играч који је наступао за све клубове у Србији, за које си клубове све наступао?
Милан Милићевић: Лакше и краће би било да напишем за које клубове нисам играо, а то су Дорћол и Смедерево, разлог – нису се дуго задржали у рагбију 15. Наступао сам за све клубове – хронолоски : Крушевац, Партизан, БРК, Победник/Рад, Динамо, Лозница и Војводина. Најдуже сам био у Партизану, у периоду од 2000. до 2008. године,односно 9 година. Наравно, увек, и увек кад то дозвољава папирологија ћу наступати за Крушевац, као прошле године у другој лиги. Иначе, у том клубу сам први на листи постигнутих поена а мислим да сам други по броју одиграних утакмица, иако не играм стандарно за РК Крушевац. За Динамо и Лозницу сам играо по једну сезону и тада освајао другу лигу са њима, као и два пута са Војводином и Победником 2. Тако да мислим да нико није освојио више пута другу лигу од мене ,мислим да је укупна бројка шест.
По једну утакмицу, на турнирима сам одиграо за Петровград и Жарково али то није било са регистрацијом за тај клуб, али сам постигао есеје на тим утакмицама. У иностранству сам одиграо 3 утакмице за РФК Руилслип 2005 (Енглеска) и 6 утакмица за РК Линколн парк, 2008. и 2011. године, из Чикага (Сједињене Америчке Државе).
Rugby.rs: Иако си већ озбиљан ветеран, успео си на протеклом Првенству Србије у рагбију 7 да плакираш репрезентативца Србије и спасиш сигурне поене, откри нам тајну твоје физичке спреме?
Милан Милићевић: Физички сам стално активан, нпр, сад радим сезону као спасилац тако да пливам и роним више од других, често радим вежбе без спољашњег оптерећења (склекови, искораци, згибови, получучњеви, трбушњаци…), затим ми дифовци имамо спортску културу да се увек бавимо и другим спортовима рекреативно (кошарка, фудбал…) али далеко је то од озбиљног тренинга. Рагби све више играм на „снагу воље“, на искуство и на „максимум у датом тренутку“ . Тако је био и тај тренутак на стадиону Рада, једноставно сам донео одлуку, проценио ситуацију и кренуо у спринт. У тим ситуацијама (50-60м трцања) су увек спремнији играчи линије од играча скрама тако да ми је циљ био да га стигнем а у контакту како испадне. И поклопило се све како треба – током контакта је испала лопта противничком играчу.
Rugby.rs: До када планираш да играш активно рагби?
Милан Милићевић: Ако бих могао да бирам крај рагби каријере, то би био септембар 2024 – тачно 30 година рагбија би било од првог контакта са лоптом. Међутим, све више је приватних и законских ситуација, обавеза на основу којих тешко да може било ста да се планира.
Rugby.rs: Зашто те зову Врабац, како си добио тај надимак?
Милан Милићевић: То ми је надимак још из радог детињства, из вртића. На приредби сам рецитовао песмицу „Кад се жени Врабац Подунавац“…Сећам се да сам имао трему док сам био сам на бини, нисам знао како да почнем и другари спонтано почели да узвикују „Врабац Подунавац“… Једно време се изгубио тај надимак а онда се опет активирао кад сам почео да играм рагби (VIII разред) , јер је на тренинге ишао и дечак који је са мном био и у групи у вртићу а асоцијација му је била што сам „летео по терену“, посто сам био најбржи у клубу. Надимак се задржао у свету рагбија и на ДИФу.
Rugby.rs: Који су твоји хобији и интересовања ван спорта?
Милан Милићевић: С обзиром да сам студирао ДИФ јасно је да волим спортове. Раније је било чешће, а сада пар пута годишње одиграм баскет 3 на 3 или мали фудбал… Такође, волим и већ поменуто пливање, роњење на дах, тако да сам то уклопио и са послом па сезонама уназад радим на Ади као спасилац преко лета. Иначе пратим „велике“ утакмице у српском фудбалу, као што је дерби, финале Купа Србије и обавезно Напредак из Крушевца. Као и наше клубове у Европским такмичењима…
Rugby.rs: Шта би имао да поручиш младим играчима у Србији?
Милан Милићевић: Младим играчима могу и желим да поручим да прво схвате шта је рагби, какав је то спорт у Србији, и ако имају физичких предиспозиција, да планирају да играју рагби у иностранству. На тај начин ће напредовати као играчи а и Србија ће имати користи од њих пре свега на нивоу националног тима. Треба бити реалан у свему па и у разумевању рагбија како у Србији тако и у иностранству. Надам се да ће и Савез урадити несто више кроз нове програме, организовати кампове да младе играче (кадете, јуниоре) задржи у нашем спорту, пре свега кроз квалитетнију сениорску лигу са више утакмица. Свака утакмица је ново искуство, нова рагби прича… И увек, али увек кад имаш и кад немаш времена за рагби утакмицу дођи да играш… Јер само са што више одиграних утакмица могу да постану комплетнији играчи и да још више заволе рагби.
Rugby.rs: По твом мишљењу колики је домет младих играча у Србији?
Милан Милићевић: Сигуран сам, а и то се види по нашој позицији на ранг листи ФИРЕ, групи у којој се налазимо, да је квалитет рагбија у Србији опао у односу на пре 15ак година. Тада смо и као држава и као клубови били више рангирани него сада. Играли смо 2 пута финале Регионалне лиге (РК Рад) и финале такмичења пре Регионалне лиге против Наде у Сплиту (РК Партизан)- данас нема српских клубова у регионалној лиги. Као репрезентација смо били у вишем рангу, сад смо ранг а можда и два ниже пласирани. Имали смо 4 клуба који су били на 15-20 поена разлике сад су то само Рад и Партизан а сви остали су преко 60 поена удаљени од њих. Као последица тога долази и да највише 15 играча из Србије играју за национални тим, остали су из иностранства. То је добар менаџмент тима, али уједно и приказ где смо као домаћа лига. Волео бих да грешим, али мислим да ћемо дуго још бити у овом рангу такмичења јер се до сада годинама уназад направио дубок „јаз“ без младих, квалитетних играча а има и квалитетних сениора који треба да заврше ускоро са играњем у националном тиму… Такође, реално гледано, у Србији постоји само 5 клубова, од тога само 2-3 одиграју више од 10 утакмица у сезони, а то је баш мало за евентуални напредак рагбија у Србији.
