Уколико желите да будете рагбиста, није довољно само да тренирате рагби. Потребно је много више. Морате да „живите“ рагби и да се понашате у складу са рагби вредностима, како на терену, тако и ван њега, И увек морате подстаћи друге који ће пратити ваш пример. Да би вас неко пратио, поштовао и угледао се на ваш пример, морате бити лидер, морате поштовати себе и друге, морате поштовати рагби. Када испуните све наведено, онда сте у милости рагби богова, који вас награђују богатом каријером. Милан Орловић вам никада неће признати да је једна од истакнутијих рагби личности 21. века, али када пресавијемо табак, итекако јесте.
Био је део чувене генерације РК Победника, сада РК Рада која је освојила 7 узастопних Првенства Србије. Укупно је забележио 24 наступа за Репрезентацију Србије, постигао је 11 есеја, по 4 пута успешно реализиовао конверзију и казну, где је постигао укупно 75 поена. Са просеком 3.12 поена по утакмици спада међу 10 најефикаснијих играча националног тима од 1991. године. Односно, заузима 5. место на вечитој листи стрелаца. Био је селектор рагби 7 репрезентације Србије која је у епском мечу 2015. године победила Хрватску у продужецима и пласирала се у Финале квалификација за Олимпијске игре. Можемо у недоглед да набрајамо сва спортска сећања и успехе, али за нас је највећи успех то што никада није одлазио у српског рагбија, што је увек ту. Управо нам је зато и велика част и задовољство што је нашао времена и воње да одговори на наша питања. Уживајте!
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби? Како си сазнао за рагби?
Милан Орловић: Рагбијем сам почео да тренирам у петом разреду. Може се рећи да сам пре видео него чуо за спорт. Јер је у том периоду и због константног недостатка терена, рагби клуб Победник своје утакмице организовао у мом насељу. У питању је чувена Овча, која нит мање место нит више рагби репрезентативаца. Све је почело давне 2001 чувеном терену Блаж, где ми из оближње школе нисмо пропуштали утакмице и наравно заволели ову тада за нас праву “мушку” игру. Тадашњи председник видевши број клинаца поред терена убрзо је у координацији са наставником физичког објавио први тренинг и дошло је буквално пола школе. Иако сам био скептичан због своје мршаве грађе некако сам на наговор најбољег другара отпочео и ето до дан данас нисам, а ни не мислим да баталим ову игру.
Rugby.rs: Почео си да тренираш рагби од малих ногу, колико је важно и битно да клубови имају млађе селекције?
Милан Орловић: Мислим да је главни разлог моје љубави према овом спорту управо тај што сам кренуо кад сам још увек био дете. Рагби је растао у мени а ја са њим, временом је то постало нераскидиво. То је нека нит која повезује моје одрастање и младост. Жртве и нека одрицања била су успутне станице у испуњеном спортском животу, без тога не бих био то што сам сада. Да нисам кренуо тада рагби би можда био хоби, а овако је призма кроз коју гледам живот на другачији начин. Све оно што се проживи у том млађем добу никада се не може надокнадити ни у животу а још мање у рагбију, зато је изузетно битно да се клубови окрену раду са најмлађима како би неком новим клинцима испунили и улепшали животе а и самима себи направили залог за будућност.
Rugby.rs: Као веома млад си дебитовао за сениорски тим Победника, колико је то био велики залогај за тебе?
Milan Orlović: Моја, а и жеља комплетне генерације била је да се што пре опробамо са најјачима. Једва смо дочекивали да напунимо 17 да уз специјалну дозволу можемо да наступамо за клуб за који смо се већ тада нераскидиво везали. И клуб је свакако чекао на нас јер је после освајања неколико трофеја запао у велике проблеме и управо је рад са млађим категоријама гарантовао да ће све доћи на своје. И заиста је било тако Ниво тренинга који смо ми као кадети и јуниори имали у том неком раздобљу био је невиђен у нашем рагбију до тада. Ја сам дебитовао са 17 и то са клупе, против Динама из Панчева. Иако ми није било тада јасно зашто са клупе после сам и сам увидео да је тако и морало бити. Брзо сам се пронашао, а у дебитантској сезони освојили смо Куп и изгубили финале плејофа против чувеног Партизана са 2:1 у победама. Следеће сезоне и титула је била наша а тако и у годинама које су следиле.
Rugby.rs: Био си део У18 репрезентације као и У20 селекције која је у Лозници направила веома запажен резултат, кажи нам нешто више о томе?
Милан Орловић: Репрезентатације ме је дефинисала и употпунила као играча. Сви ти кампови и стажеви још од најмлађих дана дали су преко потребни озбиљност и динамику у развоју психофизичких способности. Нека прелепа искуства носим из тог периода и што се тиче рагбија и што се тиче друштва и путовања. За У18 сам играо два пута на Европским првенствима и оба пута смо губили финала, то су били такви ударци да их се и дан данас сећам. Први пут сам за један есеј био ипод црте за највише есеја на целом првенству, и дан данас имам тај чланак из Журнала. Што се тиче ове до 20, за коју мислим да је најбитнија за улазак у сениорску ту није било лоше. Када сам имао 18 освојили смо своју конференцију, када сам имао 20, тада сам био капитен и освојили смо своју групу и отишли на завршницу али тамо смо због релативно малог фонда играча морали да се задовољимо 4. местом али на свакој смо утакмици оставили срце не терену и били равноправни ривали.
Rugby.rs: У почетним сезонама твоје каријере, стартовала је и Регионална лига. Колики је РК Победник био близу освајања Регионалне лиге?
Милан Орловић: Како смо се као клуб некако позиционирали као перјаница домаћег рагбија, тако је и дошла та Регионална лига. Мада на неки начин превише рано. Били смо за нијансу млађи и са мање искуства него што је то требало. Ипак успело смо да будемо 4 пута другопласирани. Тако близу а тако далеко. Једноставно те епске борбе против Сплитске Наде никад нису уродиле плодом. Била је то најјача екипа на овим просторима а њених седам узастопних трофеја у том такмичењу то и говоре. Ми смо били најбољи после најбољих. Мада не треба заборавити да су и други имали сјајне екипе, пре свих Љубљана и Естергом мада нико у тој лиги није био за потцењивање. Челик, Булдог, Загреб али и наши Партизан и тадашњи КБРК су имали одличне екипе и увек је било густо.
Rugby.rs: У којој мери је такмичење у Регионалној лиги утицало на твој развој као младог играча?
Милан Орловић: За регионалну лигу смо сви ми живели, људи су мењали смене, узимали слободне дане, нису ишли на одмор, ја ни на велики матуру нисам отишао јер сам ишао у Сплит да играм финале. Ми смо се за то спремали и живели за те утакмице, како ми млађи тако и онај искуснији део екипе. Једноставно нама је рагби био велики приоритет а регионална лига нешто посебно. Ту се играо веома квалитетан и захтеван рагби, ту су се крале форе, спремале тактике, вежбало до изнемоглости, то ме је научило борби и неодустајању и створило велику глад за напредовањем.
Rugby.rs: Направили сте јако млад тим који је 2011. године у Летонији освојио турнир у рагбију 7 Европске серије. Колико је тај успех утицао на рагби заједницу у Србији?
Милан Орловић: Седмица као спорт ми је била веома драга, волео сам ту брзину а и физичке карактеристике су ми ишле на руку. На срећу потрефило се и да смо тада имали доста добрих и утренираних момака. Савез је препознао да имамо потенцијал и заиста обезбедио све што је било у њиховој моћи. Пре тог Европског освојили смо интернационални турнир у Италији и балканско првенство у Београду, ниво игре био је заиста добар а спреме као никада до тада. Кад се све тако поклопи резултат не изостаје. Добили смо домаћина у финалу и то златним есејем у продужетку, то ми је и дан данас најдражи есеј који сам постигао. На жалост нисмо искористили тај моментум, били смо у тим нашим оквирима респектабилна екипа али некако имам утисак да смо могли више да смо имали потенцијал да будемо значајнији фактор на европској мапи. Победник је на клупском првенству тих година ремизирао са прваком Шпаније, а то су играчи који су били окосница репрезентације. Неку годину раније играчи смо “тесно” 40-5 са французима, дали 3 есеја Румунима, а Хрвати су добили у једној тури 40 комада у Сплиту. Било је ту доста талента заиста.
Rugby.rs: Средином 10-тих година овог века, окушао си се и у тренерском раду, био си селектор Рагби 7 Репрезентације Србије која је направила историјски успех у Загребу на квалификационом турниру за ОИ у Риу, можеш ли нам рећи какви су ти утисци са тог турнира?
Милан Орловић: Пуно рагби седам турнира било је у мојим ногама, знао сам игру а још сам боље знао играче које имам на располагању. Са њима сам пуно пуда делио терен што као саиграч што као противник. Загреб је дошао као шлаг на торту после једног систематског рада у коме је велики удео имао и Пеца Станић. Играчи су поштовали мене и ја сам поштовао њих, трудио сам се да направимо хемију и да као тим будемо на највишој висини, и били смо. Поносан сам на њих како су то све одрадили и какав су рагби играли.
Rugby.rs: У Рагби савезу Србије си обављао посао Комесара за развој, колико је та позиција имала утицај на развој твоје рагби каријере?
Милан Орловић: Сам рад у том рагби бекстејџу је јако компликован. Усудио бих се рећи незахвалан. Ипак човек може дати свој печат и допринос. На жалост не постоји нека утабана стаза и то је генерално највећи изазов у таквом раду. Постоји много скривених, малих радњи које се морају урадити да би организација некако функционисала. Дефинитивно развија иновативност и тера на размишљање. Сам рад на пројекту “Гет Инто Рагби” био је нешто на шта сам заиста веома поносан. Доживео сам и то да нас узимају као један од примера на званичној Конференцији Рагби Европе. Много деце је прошло кроз тај програм и њиме је започета на неки начин ренесанса у млађим категоријама код нас.
Rugby.rs: Живот те је одвео у САД, можеш ли нам рећи за који клуб наступаш?
Милан Орловић: Ето стицајем околности отишао сам “преко баре”. На срећу овде рагбија не фали. Од самог почетка, а ето то је већ шест година наступам за Монклер Норсмене и наша прва екипа игра прву лигу Њу Џерсија, што је у федералном рангу друга дивизија. Успевамо понекад да се докопамо плејофа. Мада није лако јер је конкуренција жестока, пре свега због великог броја прекоокеанских играча.
Rugby.rs: Како видиш рагби у САД-у, шта је на тебе оставило највећи утисак?
Милан Орловић: Највећи утисак је свакако број клубова и играча. Универзитетски рагби је нереалан, има више тимова него све друге државе заједно. САД су дефинитивно успавани гигант. Почако се буди, од пре пар година кренула је професионална лига и то је за сада велики мотор развоја. Рагби се пушта на ТВ-у а добијање организације Светског Купа натераће их да уложе још више и мислим да је то заиста добар потез.
Rugby.rs: РК Рад прави клупске просторије. Колико је то битан пројекат за клуб?
Милан Орловић: Инфраструктура је основ сваког развоја. Терен који Рад има на тој Бањици је суво злато и заиста клубу помаже да опстаје, али након што смо изгубили оне поприлично непрактичне просторије на Белим водама, а које смо опет користили како смо знали и умели, морало се нешто смислити. На неки начин оживео сам ту идеју о контејнерима аукцијом коју сам организовао пре него што сам дошао у Америку и то све од тих неких рагби артикала које сам годинама скупљао. Ето од тада је то традиција коју клуб негује. Уз велики подршку и новчану помоћ бивших и садашњих играча, чланова клуба, пријатеља до сада је обезбедили смо 5 а план је 10, кад се то заврши биће то права тврђава. Обезбедиће простор како за спортски тако и друштвено-социјални аспекат који један клуб мора и треба да има. Велики залог за будућност и клуба али и рагбија код нас.
Rugby.rs: Који су твоји хобији и интересовања ван спорта?
Милан Орловић: Генерално волим спорт и то јесте мој хоби. Како праћење тако помало и играње. Ван тога бих издвојио путовања на која ме је опет рагби навикао. Добро друштво, клопа, музика… то је нешто у чему уживам.
Rugby.rs: Шта би имао да поручиш младим играчима у Србији?
Милан Орловић: Младима бих поручио да раде на себи како на игри тако и на карактеру. Да се труде и да не одустају. Кад већ имају среће да играју најбољи спорт на свету да у њему максимално и дуговечно уживају.
Rugby.rs: Како се одразило на рагби јавност то што се САД нису пласирале на Светски Куп 2023?
Милан Орловић: Када говоримо о јавности, можемо рећи само рагби јавност. Јер рагби на државном нивоу није препознатљив у тој мери. Управо зато, рагби поштоваоцима, и није изненађење што се нису пласирали, мада је разочарење велико. Они су свесни да нису ни близу великих рагби нација, идаље себе сматрају аматерима али је неодлазак ипак велики корак уназад. Главног кривца за све виде у овдашњем рагби савезу, који је своје неспособности крунисао чак и банкротом.
Rugby.rs: За кога ћеш навијати на Светком Купу? Молимо и образложење!
Милан Орловић: Некако увек навијам за “underdogs” а то би били Шкоти на северу и Аргентинци на југу. Мада биће занимљиво и видети колико могу ове мале нације. Велики сам фан изненађења и свих условно речено малих нација па и проширења такмичења у будућности. Чини ми се да ће сада бити најизједначеније. Волео бих да добијемо потпуно нове шампионе, поред мојих фаворита и Ирци и Французи имају екипе за тако нешто.
