Није мала ствар за било који спорт када има да се похвали са људима који су остварили велике каријере. Поготову то важи за рагби у Србији, као спорту који није превише популаран. Превише предрасуда прати рагби, које углавном долазе од родитеља. Зато сматрамо да је преко потребно да истакнемо успешне каријере спортиста које су обележиле рагби у последљих 30 година.
Кроз рагби је прошло сијасет квалитетних спортиста, међутим, међу главним штиховима је дефинитивно Милан Растовац, који је један од најбољих играча кога је Србија имала од распада СФРЈ. Посвећени спортиста који разуме да се успех постиже великим радом и пожртвовањем, зато и не чуди што је оставио огроман траг у спорту попут рагбија. Иако је рагби екипни спорт, снажан тим није могуће саставити без квалитетних појединаца. А са Миланом смо имали неколико сјајних тимова у историји. Искористили смо прилику да поразговарамо са Миланом везано за рагби актуелности, и са задовољством вам преносимо његову рагби причу.
Rugby.rs: Какав је био твој први контакт са рагбијем?
Милан Растовац: Први контакт са рагбијем caм остварио у 5. разреду основне школе када су на час физичког дошли представници рагби клуба Жарково и урадили краћу демонстрацију рагби правила. Били смо постројени у врсту, а онда су прстом уперили у мене и рекли да и дебели дечаци могу да тренирају ;). То је било у фебруару 1991.године.
Rugby.rs: Шта је утицало на то да одлучиш да је рагби спорт за тебе?
Милан Растовац: У то време сам тренирао више спортова, али је у рагбију владала некаква породична атмосфера, у том смислу да су сви бринули једни за друге и да није било сујете међу играчима. На осталим спортовима су некако сви били за себе па ми је на неки начин избор био лак.
Rugby.rs: Одрастање сада и одрастање 90-тих година су као небо и земља, колико је твоја генерација била посвећена спорту уопште?
Милан Растовац: Људи одувек говоре да је раније било боље, али су ствари мало другачије. Искрено мислим да нема разлике у посвећености, ја сам увек био неко ко није пропуштао тренинге, али се и тада дешавало да дођем на тренинг и да нас буде само двојица. Слична ситуација је и сада. Када има доста утакмица, домаћих јаких и међународних, увек ће посвећеност бити већа. Треба да одржимо такмичење на високом нивоу, да обезбедимо довољан број утакмицама у свим категоријама и онда можемо да очекујемо велики одзив на тренинзима и напредак.
Rugby.rs: Да ли се сећаш свог првог тренинга?
Милан Растовац: На првом тренингу нас је било око 100 клинаца на теренима помоћног терена ФК Жарково, из више основних школа у окружењу. Било је занимљиво и збуњујуће у исто време, јер нико није знао шта је рагби нити како се игра. Од тих 100 клинаца остали смо само Горан Вуковић и ја. На то је у многоме утицао конфликт у тадашњој СФРЈ, јер је у јуну 1991.године требало да идемо на први турнир у републику Словенију а тада је избио рат, па је доста клинаца тада престало да тренира.
Rugby.rs: Која утакмица те је по први пут оставила без даха, када си био сигуран да је рагби спорт за тебе?
Милан Растовац: То је свакако прва титула коју смо освојили 1992.године у категорији кадета за рагби клуб Жарково. Били смо аутсајдери, али смо успели великом борбеношћу да надоместимо недостатке и освојимо, чини ми се, прву титулу за рагби клуб Жарково.
Rugby.rs: Прве две титуле Победника су сасвим сигурно промениле историју домаћег рагбија, колики је то тада био подвиг?
Милан Растовац: Већ 1998. године смо били близу када смо у финалу изгубили 2:1 од Партизана, а наредне године је прекинуто првенство због бомбардовања.
Да будем искрен, добар део нас је то и очекивао, јер смо осећали да смо све ближи и ближи. Иако смо победили 2:0 у серији, обе утакмице су биле на мање од 6 поена разлике.
Rugby.rs: Колико је индивидуалног рада уложено тих сезона да би се подигао пехар Првака Србије?
Милан Растовац: Тренер нам је био Бошко Стругар који је инстински волео рагби и све давао у овај спорт. Био нам је ментор и подршка и ношени његовим ентузијазмом сви смо дали максимум како бисмо дошли до циља и прве титуле за Рагби клуб Победник.
Сећам се да сам само тренирао, јео и спавао ;).
Rugby.rs: Након повратка из Партизана, у Победнику је стасавала генерација која је освајала титуле неколико сезона заредом. Остала је само та Регионална лига да заокружи целину у региону. Колико је Победник био близу освајања?
Милан Растовац: Било смо и близу и далеко. Искрено, рагби клуб Нада је била на прилично вишем нивоу од нас у сваком погледу, а и од осталих клубова у окружењу. Ми скоро до сада нисмо имали своје просторије, за терен смо се зналазили како смо знали и умели. Високе резултате смо у том периоду постизали из тог разлога што смо заиста функционисали као једна велика породица, пролазили смо увек заједно како кроз лепе, тако и кроз тешке тренутке.
Rugby.rs: Током свих година, играо си на неколико позиција како у линији, тако и у скраму. Која позиција би могла најбоље да дефинише твој начин игре?
Милан Растовац: Играо сам на више позиција, али само из принудних разлога, зато што у том тренутку нисмо имали боље решење или сам ослобађао позицију неком млађем. Играо сам на позицији чепа и крилног, али ми то никада није било „природно“. На позицији другог центра и аријера сам са осећао добро и те позиције би могле да опишу мој начин игре.
Rugby.rs: Током свим ових година остварио си 45 настпа и постигао 55 поена за Национални тим. Да ли се сећаш твоје прве утакмице?
Милан Растовац: Верујем да сам одиграо много више утакмица за репрезентацију, јер се у то време пре сваког циклуса играла нека тест утакмица, углавом у Румунији, а пред Пољску и Малту смо имали чак две тест утакмице против екипа из прве Румунске лиге.
Мислим да сам прву утакмицу одиграо у Панчеву 1997.године, ушао сам у последњих 10 минута, нисам сигуран против кога смо играли. За ту утакмицу смо били на припремама у Бањи Врујци 7 дана, тренирали 2 па и 3 пута дневно, нешто што данас тешко можемо и да замислимо.
Rugby.rs: Током твоје богате каријере, којег меча националног тима се увек сећаш?
Милан Растовац: Изабрао бих две утакмице, прву смо изгубили, а другу добили.
Прва утакмица је против Белгије, на старом Хејселу у центру Брисела, утакмица се играла на јесен 1998.године. Оно по чему је памтим је то што смо до Белгије путовали возом, у коме се половина играча сакривало по тоалетима током пута, јер није било карата за све играче, а вођа пута је био Предраг Миланко ;).
Друга ствар која ме асоцира на то је што је у том периоду владала велика пропаганда о бомбардовању Србије ( тадашње Југославије ), па је читаво путовање имало додатну тежину.
Утакмицу смо изгубили 12:6, иако смо имали велику прилику да постигнемо есеј пред сам крај утакмице и да дођемо у позицију да победимо.
Утакмица која ми увек враћа осмех на лице је она коју смо одиграли на Малти 2005.године, када смо победили прилично убедљиво. Осим саме победе битан је био цео циклус, припремне утакмице против јаких румунских екипа, где смо били физички надиграни али смо доста учили из тих утакмица. Тај циклус смо играли и у Пољској где смо изгубили есеј разлике ( 11:18 ), што говори да смо против озбиљних противника играли равноправно. Нажалост, већ у следећем циклусу се изгубила рутина, није било тест утакмица и знатно смо пали. Поента је да без јаких противника нема напретка у игри.
Rugby.rs: Колико се твоја перспектива о рагбију променила откако си постао тренер?
Милан Растовац: Ја сам тренер постао пре 30-те године када сам паралелно и играо, у тренутку када се покојни Бошко Стругар посветио млађим категоријама, у више наврата и у репрезентацији Србије што као тренер 15-ице што 7-ице тако да ми је то блиско.
Другачије размишљаш као играч, а другачије као тренер, што је и нормално. Оно што дефинитивно није у реду, јесте да будеш тренер и да играш, али то је често случај код нас у Србији.
Rugby.rs: Хтели смо да напишемо да си постао тренер РК Рада након завршетка каријере, али ти и даље ниси завршио каријеру, ево и у сезони 2023 си забележио наступе али и поене. Колико планираш још да играш?
Милан Растовац: Корона је доста утицала на све клубове да кубуре са играчима, па се десило у више наврата да Марко Капор и ја ускочимо у тим како би се повређени играчи опоравили. Нажалост, домаће првенство је на том нивоу да играчи увелико у петој деценији могу равноправно да играју. Надам се бољим временима и јаким утакмицама у домаћој лиги.
Искрено не планирам да играм, али ми је драго да сам у могућности да помогнем када је то тиму потребно.
Rugby.rs: РК Рад је Првак Србије, и по свему судећи ће и ове сезоне одбранити наслов Првака, колики је по теби домет Грађевинара?
Милан Растовац: Надовезао бих се на претходни одговор, да чекамо боља времена за рагби и много више равноправних утакмица у домаћој лиги. Неке промене морају да се направе, доста клубова кубури са играчима, немају терен да играју утакмице, морамо да нађемо право решење како би се рагби играо сваког викенда, па и да је рагби 10. Ми последње две, три сезоне играмо са 18/19 играча па се из тог разлога доста посвећујемо начину на који тренирамо, у сезони / ван сезоне како бисмо избегли повреде.
РК Рад је у пролећном делу одиграо само 2 утакмице и то против Динама, а у првенству седмице су одиграна три турнира где су се на другом појавиле само 2 екипе а на трећем 3. По мом мишљењу је то поражавајуће.
Рагби клуб Рад увелико тражи клубове који би могли да нас угосте у иностранству, као и оне које бисмо могли да позовемо у Србију како бисмо играчима дали мотив да се такмиче и доказују.
Ове године смо били на припремама 4 дана у Бајиној Башти, први пут после више од 12 година, што сматрам великим успехом јер се све своди на велики ентузијазам једног дела екипе коју гурају целу ову причу око рагбија, конкретно у Рагби клубу Рад.
Rugby.rs: Да ли планираш да идеш на Светски Куп у рагбију?
Милан Растовац: Да. Смештај и превоз су већ организовани, још само карте да добијемо ;).
Идем са Марком Капорем и Гораном Вуковићем, за викенд, гледаћемо 2 утакмице искрено не знам ни које, а није ни важно J.
Рагби утакмице пружају право задовољство тако да ми је драго да смо успели да се организујемо и да присуствујемо једном тако великом такмичењу.
Rugby.rs: За коју репрезентацију ћеш навијати, односно кога највише волиш да гледаш?
Милан Растовац: Увек навијам за екипу која је ратнички настројена и истрајна у својој игри, без обзира на име. Оно што говорим је да ће игра увек да ти да шансу и да увек треба да се бориш и да не одустајеш од идеје да можеш да победиш без обзира на то какви су изгледи пред почетак саме утакмице. Невезано за рагби, волим екипе које се боре до краја.
Rugby.rs: Која утакмица са Светских Купова ће ти остати у сећању?
Милан Растовац: Прво рагби финале које сам гледао 1995.године између Ј.Африке и Новог Зеланда. Нови Зеланд са чувеним Ломуом, деловали су незаустављиво али у финалу је победила Јужна Африка. Утакмица је била без есеја, прилично шаховска утакмица али на крају велика радост за земљу из Африке на челу са великим Нелсоном Менделом.
Rugby.rs: Чиме волиш да се бавиш у слободно време, који су ти хобији?
Милан Растовац: Живим у близини Аде Циганлије и Кошутњака, па често користим прилику да време проводим на тим местима за које мислим да су право богатсво Београда. Имам и чамац, па користим прилику да побегнем од буке и време проведем на две дивне реке, Сави и Дунаву.
Rugby.rs: Шта имаш да поручиш младим рагбистима у Србији?
Милан Растовац: Да непрестано уче и да се развијају, како ментално тако и физички. Има много врхунских спортиста у Србији, почев од Новака Ђоковића, од којих можемо пуно да научимо – како се тренира, како да се хранимо, како да водимо рачуна о себи.
Рагби је предивна игра која може да се игра на више начина, играјте са осмехом на лицу.
