Рагби је колективни спорт који можда највише вреднује индивидуалце, где је свако специјалиста на својој позицији. Исто је случај и по завршетку играчке каријере, када се у рад клуба или савеза укључујете што као тренер, што као спортски радник, што као волонтер или можда као службено лице на утакмици. Радивоје Ћосић је савршен пример како изгледа човек кроз чију крв тече рагби. Човек који је значајан део живота провео и проводи уз омиљени спорт, који је за њега и више од спорта, што је случај за све нас рагби фанатике.
Зато сматрамо да је је невероватно кад у свом окружењу имате човека који живи рагби, који је део његове свакодневнице. Захваљујући Радивоју и осталим рагбистима из Старчева, прво је основана ветеранска секције, да би се касније и формирао клуб који ради са млађим категоријама. Сва та енергија је довела до тога да у Старчеву имате клуб који има свој терен и који има чак три титуле Првака Србије у последњих 5-6 сезона у млађим категоријама. Као што је Артистотел говорио, задовољство послом ствара савршенство у раду. Све оно што Радивоје заједно са осталим члановима клуба чини за рагби у Србији и Старчеву је огромна ствар. Нама је управо због свега наведеног, изузетно драго што је Радивоје издвојио времена да одговори на наша питања.
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби? Шта те је привукло на рагби?
Радивоје Ћосић: Као и већина деце у то време, почео сам да играм фудбал. Међутим, дан после фудбалске утакмице одигран je јуниорски меч између Борца и Партизана у Старчеву. За Борац је играо момак који је био 5-6 година старији од мене, који ме је нервирао, и на том мечу су му разбили главу, што ми се доста допало. Видевши осмех на мом лицу, пришао ми је првотимац Борца Јован Ставров и питао да ли волим овај спорт, ја сам рекао да, а он у понедељак дођи на тренинг и тако се родила љубав према рагбију.
Rugby.rs: Како је изгледао твој први тренинг?
Радивоје Ћосић: На првом тренингу је био тотални хаос. Сви велики, сви знају нешто, а ја као са марса да сам пао. Тадашњи тренер Борца је био Миливоје Пејић Пићок, који ми је рекао да све може да ме научи уколико имам срце и вољу. Испоставило се да имам.
Rugby.rs: Ти си први човек у историји рагбија који је прво одиграо утакмицу за сениоре па онда за У14 пионире?
Радивоје Ћосић: Да, то си у праву. Играло се у Зеници, против Рудара. Због великог броја повређених играча, Борац је на пут кренуо са 16 играча и са самном. Крајем првог полувремена повредио се још један играч Борца, тако да сам остао сам на клупи. Отприлике десетак минута пред крај меча, десила се још једна повреда и тренер ми се у том тренутку обрати и уведе ме у игру. На стадиону тајац, сви у неверици гледају како дечак од 13 година улази у игру. Мало су ме пуштали, али не и да постигнем есеј. На крају је Борац изгубио, али сам добио похвале да имам срца и да сам храбар. Неке од тих играча сам срео на прослави 50 година Челика из Зенице, где су ме уз свој препознатљиви босански хумор чачкали како сам порастао.
Затим се Борац угасио, сви играчи прелазе у Динамо из Панчева, и ја се из сениора враћам у своју старосно категорију, односно пионире. Мислим да је то преседан не само у нашем, него и у светском рагбију.
Rugby.rs: Након што се угасио Борац, прешао си у Динамо из Панчева, где си наступао за млађе категорије. Колико је Динамо био јак тих година?
Радивоје Ћосић: Динамо је тих година имао завидне резултате у млађим категоријама. Било је доста нас у разним репрезентативним селекцијама.
Rugby.rs: Колико су Старчевци оставили трага у Динаму тих година?
Радивоје Ћосић: Играчи из Старчева су оставили поприличан траг. Чак три играча, укључујући мене, су били капитени Динама.
Rugby.rs: Свако је имао своју утакмицу живота у млађим категоријама, која је твоја?
Радивоје Ћосић: Не знам тачно, све су ми драге, то је као да питаш родитеља које дете воли више. Ипак, морам навести прво годтовање у Румунији, против Темишвара, са којима смо тада одиграли нерешено.
Rugby.rs: Јуниорске рагби дане си одрадио док су биле санкције, али си одиграо пријатељске утакмице. Јел можеш да нам кажеш нешто више о томе?
Радивоје Ћосић: Што се тиче јуниора, то су биле баш танке гране нашег рагбија. Одиграли смо пар пријатељских мечева против Бугарске, Молдавије и Румуније.
Rugby.rs: Колико су сениори Динама били конкурентни тих година у домаћем рагбију?
Радивоје Ћосић: У тренутку када сам улазио у сениоре, дошло је до смене генерација. Шампионска генерација је одлазила а дошли смо ми, неки нови клинци, испали па се брзо и вратили у прву лигу.
Rugby.rs: Која утакмица ће ти заувек отати у памћењу у сениорском рагбију?
Радивоје Ћосић: Дефинитивно утакмица у Новом Саду коју смо играли против Ирских полицајаца, коју смо изгубили, али много тога научили шта има на терену, а шта нећете прочитати у уџбеницима.
Rugby.rs: Сада већ давне 2009. године сте покренули ветеранску секцију Борца. Колико је значајно укључивање ветерана у рагби?
Радивоје Ћосић: Да, сада већ давне 2009. година и прва утакмица против ветерана Динама. Иначе најлепши рагби играју ветерани. У нашем клубу представљају битну карику јер помажу и физички, и саветима и материјално.
Rugby.rs: Већ дуги низ година организуте ветерански турнир у Старчеву. Колико је тај догађај битан за рагби у Старчеву?
Радивоје Ћосић: Ветерански турнир у Старчеву је јако битан за наш клуб, као и за наше место, јер је то промоција рагбија на коју долазе сви од 5 до 105 година и увек се неко нов или неко изнова заљуби у јајасту лопту. Након турнира увек неко нов дође на тренинг, што је нама врло битно, јер је Старчево место са 10.000 становника и сваки нови члан клуба нам је јако битан.
Rugby.rs: Активни сте и на гостовањима. Који ветерански турнир ћеш увек памтити?
Радивоје Ћосић: Сви су у лепо сећању, али је Зеница прирасла срцу.
Rugby.rs: Основали сте РК Борац Старчево 2016. године, а почели сте 2017. године са званичним такмичењем. Колики је одјек имала реактивација Борца на рагби аудиторијум у Старчеву и Панчеву?
Радивоје Ћосић: На идеју да оформимо клуб смо дошли након што смо ишли у Темишвару да гледамо утакмицу у Челенџ Купу, где је домаћин играо против неког енглеског тима. На полувремену су изашли учитељи и учитељице са стотинак деце, која су ту вршила презентацију рагбија. Радивој Тасковић Тале, Игор Томашић Ципи, Аца Контић Пироћанац и ја, погледали смо се и рекли ово је супер, ајде да пробамо. И успело је. За ових пар година стотинак деце је прошло кроз нашу школу рагбија, и та деца су освојила прегршт медаља и пехара, што у Србији, што у иностранству. Њих осморица је наступила за јуниорску репрезентацију Србије. Једна девојка игра за сениорску репрезентацију, која је уједно и једини женски судија у Србији.
А чим има успеха, има и награда. Знаш и сам да се код нас ништа не прашта као успех. Такође, и мото клуба је лепо прихваћен у Јужном Банату. Једно дете више на терену, једно мање на улици.
Rugby.rs: На који си успех РК Борца из Старчева посебно поносан?
Радивоје Ћосић: Најпоноснији смо на три титуле Првака Србије у млађим категоријама. Све је почело 2018. године када смо освојили Првенство Србије за У12 петлиће. Годину дана касније смо били најбољи у конкуренцији У16 кадета. Док смо 2020. године славили у У14 пионирима.
Rugby.rs: Један сте од ретких клубова у Србији који може да се похвали са врло добром инфраструктуром. Имате терен са фиксним стативама. Који су вам инфраструктурни планови за будућност?
Радивоје Ћосић: Да, ми смо једини клуб у Србији који има свој терен намењен искључиво рагбију. Врло смо активни у радовима на и око терена, малтене скоро сваки дан. Оградили смо терен са три стране, остала је још једна страна и да се комплетира капија. Тренутно се ради на постављању рефлектора, за сада је цео пројекат на отприлике 40%. Рефлектори су нам неопходни због тренинга, пошто у Борцу тренирају и деца из других места на територији Града Панчева, и због школских обавеза не могу да стигну на тренинг.
Иначе, ФК Борац нам излази доста у сусрет, јер нам уступа свлачионице и друге објекте, неопходне за функционисање клуба. Што се тиче даљих планова око инфраструктуре, план је да се комплетира преостала страна ограде, да се направи систем заливања терена, да се комплетира пројекат расвете и изгради трибина са свлачионицама.
И да напоменем да је репрезентација Србије била 4 пута домаћин у Старчеву и сви су били одушевљени организацијом и условима за игру, а нарочитом одазивом публике. Такође организовали смо и пар финала Купа Србије. Старчевци воле рагби и наш сан је да постанемо рагби ценатр Србије. Имамо и име за тај стадион, само да неко то препозна сем Рагби савеза Србије и Војводине и наше локалне заједнице.
Rugby.rs: Учествовао си као тренер у раду националних селекција у млађим категоријама, колико ти то искуство значи у даљем тренерском раду?
Радивоје Ћосић: Свака утакмица је велико искуство, а рад за репрезентацију је част. И ту је тренер најсрећнији кад се нико не повреди, а резултати дођу сами.
Rugby.rs: Био си на Светском Купу у рагбију, кажи нам за кога си навијао и који су били твоји утисци?
Радивоје Ћосић: Били смо у Марсеју на две ¼ финалне утакмице, Велс против Аргентине и Фиџи против Енглеске. Искуство не може да се опише речима, то мора да се доживи, посебно када шеташ Марсејом са нашом заставом и кад сваки петли или трећи човек застане и каже Џокович! Мени лепше звучи Ђоковић, ал добро знају за нас навијачи ових селекција. Моји фаворити су били Нови Зеланд и Ирска, али на жалост распоред није био добар и ова два тима су се нашла у ¼ финалу.
Иначе фасцинантно је да поле утакмица наших клубова остане више смећа, него тамо где има 70-80 хиљада људи.
Који играчи са Светског Купа су на тебе оставили највећи утисак?
Радивоје Ћосић: Деми Јужне Африке Фаф де Клерк је човек звер. Посебно ме је одушевио капитен Енглеске Овен Фарел, коме су навијачи бацали телефоне на терен, а он је уредно подигао сваки и направио селфи, вратио га назад и тако 45 минута. За свако поштовање.
Rugby.rs: Чиме волиш да се бавиш у слободно време, који су ти хобији?
Радивоје Ћосић: Немам превише слободног времена, углавном ми се све своди на рагби и око рагбија и клуба. Ипак, када уграбим понеки слободан тренутак, одем на Дунав, на сплав, иначе тамо је рај за душу. Хоби ми је скупљање пивских кригли, етикета, као и нотафилија, односно сакупљање старог папирног новца.
Rugby.rs: Шта имаш да поручиш младим рагбистима у Србији?
Радивоје Ћосић: Рагби није спорт, то је начин живота који се сатоји из 6 ствари: крв, сузе, зној, ред, рад и дисциплина. Када то схватиш, ти си шампион!
