Требало нам је два дана да за овај интервју смислимо уводну реченицу. Не зато што не бисмо знали како да почнемо чланак, него зато што треба на самом почетку да дамо кратак опис особе са којом радимо интервју. Ми то не можемо никако да урадимо са Славишом Миленковићем, који је толико тога оставио рагбију, да нас скоро оставља без текста. Човек који је пре свега пуних 30 година укључен у рад РК Крушевца. Човек који је година скупљао податке и учествовао у писању две монографије, где можете наћи резултате свих националних такмичења као и резултате националних тимова. Током свих ових година био је тренер, селектор, тим менаџер, делегат, судија, официр за развој, обављао је небројано пуно послова у интересу рагбија.
Њему као да је било мало то што све ради у рагбију, па је кренуо у контакт и са дијаспором везано за играче који би играли за репрезентацију Србије. Скоро сви играчи који су играли за национални тим из иностранства су контактирани од стране Славише. Велики заљубљеник не само у рагби него у спорт уопште. За рагби је фанатик, јер само фанатик може толико посла да обави и да траје толико дуго. Нама је велика част и задовољство што је пристао да нам да интервју, надамо се да ћете уживати у његовој рагби причи као што смо уживали и ми.
Rugby.rs: Када си почео да тренираш рагби? Како си сазнао за рагби?
С. Миленковић: Прва рагби утакмица коју сам одгледао на ТВ била је финале Првенства Југославије Загреб – Динамо. Мислим да је то било 1976. године, дакле када сам имао 9 година. Иначе, ја сам од своје шесте године пратио све спортове али сам увек имао склоност ка помало , за наше прилике, егзотичним спортовима попут хокеја на леду, хокеја на трави, рагбија…Од те прве утакмице редовно сам пратио рагби кроз извештаје у новинама и ретке ТВ преносе и прилоге а активно сам почео да га играм Фебруара 1983. године, када је Рагби секција „7. јули“ почела да врши упис момака из града. Пре тога је, неколико месеци, окупљала искључиво питомце центра АБХО у Крушевцу. Пре рагбија сам тренирао рукомет и кошарку, у млађим селекцијама Напретка. Прву рагби утакмицу сам одиграо после месец ипо дана тренирања, против Студента у Нишу. Имао сам 15 ипо година а играо сам против сениора.
Rugby.rs: Која је била твоја позиција док си активно играо?
С. Миленковић: Са 16 година имао сам 1.91 и једва 80 килограма. Ипак, играо сам на месту чепа и у другој линији. Једну утакмицу за „7. Јули“ одиграо сам као отварач. Касније сам прешао у јуниоре БРК-а и тамо играо у првој (!!!) и другој линији.
Rugby.rs: Која ти је најдража успомена из играчких дана?
С. Миленковић: Свакако освајање титуле јуниорског првака СФР Југославије са БРК-ом 1986. године. Била је то сјајна генерација у којој су били браћа Штиглић, Божа Јелић, Ђерић, Милошевић, Аца Костић, Милан Милић и остали. Ја сам био најстарији у генерацији а на финалном турниру у Љубљани смо прегазили Рудар из Зенице, сплитску Наду, домаћи Бежиград и Локомотиву. Након тог турнира ја сам отишао у ЈНА а остали момци су наставили да доминирају у јуниорској конкуренцији још пар сезона.
Rugby.rs: Кажи нам нешто више о историји рагбија у Крушевцу. Од оснивања клуба „7. јули“ па све до данас?
С. Миленковић: Рагби секцију у касарни „7. јули“ основао је Драган Вујасиновић. Он је био на служби, као професор физичке хемије у Центру АБХО. То је било Октобра 1982. године а пар месеци касније, у Фебруару 1983. године, почели су да долазе и момци из града. Прве две утакмице, априла 1983. године, играли смо у тренеркама јер нисмо имали дресове. Наредне четири утакмице играли смо у црним дресовима, за фудбалске судије. Свако је купио свој дрес. Те прве године сами смо плаћали све трошкове – путовања, опрему, судије…Вујке је раније рагби играо у Партизану, у генерацији са Медићем, Јеринићем, Бабићем, Гораном Стоиљковићем. Био је одличан играч, крило. Нажалост, упркос добрим условима у касарни, клуб није развио свој потенцијал и када се Вујке вратио у Београд 1986. године, животарио је још само пар месеци.
Ја сам се 1987. године вратио из војске али се гарнитура млађих играча већ растурила и било је тешко да било шта покренемо. Учинило смо то у најгоре могуће време, 19. августа 1992. године, у време несташица горива и свега осталог, док је около беснео рат. Првих пар месеци нисмо успели да одиграмо ниједну утакмицу. Нисмо имали опрему. Једина лопта коју смо имали била је „Спортова“ коју сам ја купио пар година раније. Тек 1993. године укључили смо се у такмичење са кадетима. Градили смо клуб корак по корак. Никада нисмо били љубимци града. За првих осам година од града смо добили укупно 400 немачких марака! Преживели смо уз помоћ Трајал Корпорације где је наш играч Јовица Милановић имао добре контакте.
Rugby.rs: Ове године РК Крушевац слави 30. рођендан клуба. Ти си један од кључних људи који је ту пристутан током свих ових година. Колико је рада и одрицања потребно да би се одржао клуб ван Београда?
С. Миленковић: Много. Израчунао сам да сам током ових 30 година присуствовао на најмање 2.500 тренинга. Ако томе додамо и путовања, администрирање, сређивање опреме, организовање утакмица и турнира то је невероватна количина времена посвећена рагбију. Много приватних обавеза сам пропустио због рагбија али то је увек био мој избор а ја сам изабрао да служим рагбију.
Пара никада није било довољно па сам пар пута плаћао играчима аутобуске карте како би отишли на утакмицу. Због силних проблема било је пуно осцилација у раду, дисконтинуитета у такмичењу али је Крушевац увек био тим који је „производио“ квалитетне играче. Никад нам нису били важни пехари и резултат већ индивидуални развој играча.
Rugby.rs: Био си селектор неколико репрезентативних селекција. За који тренутак те вежу најдража сећања?
С. Миленковић: Уффф. Као селектор сам прошао читаву скалу емоција, од тоталног разочарања, испијања таблета и трауме до велике радости. Мушку јуниорску репрезентацију сам водио само на једном такмичењу, Светском првенству Д групе у Швајцарској. Било је то веома емотивно такмичење јер смо играли у време када је почело бомбардовање наше земље. Момци су били сјајни и такмичење смо завршили са две победе и поразом од Туниса. За ту генерацију играча сам јако везан јер су били заиста изванредни. Многи од њих су и данас активни играчи иако су превалили 40-ту годину живота.
Са девојкама сам радио шест година, четири плус две. Најрадије се сећам другог учешћа на Првенству Европе у седмици, у Зеници 2008. године. Те године смо остварили три победе а девојке су заиста сјајно играле.
Rugby.rs: Као Менаџер националног тима, истражио си играче наших корена у иностранству који испуњавају услове да наступају за Србију. Колико и је било узбудљиво да стичеш рагби контакте широм света?
С. Миленковић: Било је јако занимљиво иако српска рагби дијаспора није тако бројна и моћна као неке друге. Контактирао сам доста играча. Неки, нажалост, нису могли да се одазову због професионалних обавеза или уговора који имају са клубовима. Зато сам се фокусирао на квалитетне аматере. Марко Гвозденовић, Том Цвијановић, Жилијен Матијашевић, Бојан Чечарић, Бошко Јовановић, Каспар Стругар и остали подигли су квалитет наше репрезентације али, што је можда и важније, сви су добри људи. Велика је штета што нисмо могли да ангажујемо изузетно квалитетне играче из Аустралије попут Давида Ракића и Тома Милошевића. Мислим да није довољно урађено на јачању контакта са дијаспором и то би требао да буде један од задатака у будућности.
Rugby.rs: Био си један од аутора монографије „Југословенски рагби – Прича о заборављеном савезу“, колико ти је било интересантно да прикупљаш податке и радиш на том пројекту?
С. Миленковић: Податке о историји рагбија прикупљам већ годинама. Моја прва књига је публикована 2014. године. Марко Протега, последњи селектор репрезентације СФР Југославије и ја, смо објавили монографију „Прича о заборављеном савезу“ која се бави, пре свега, сениорском и омладинском репрезентацијом СФРЈ. Након тога сам се фокусирао на период Првог светског рата и након њега и активности српских студената у Великој Британији и Француској. Било је то сјајно путовање кроз време које још увек траје. Након објављивања монографије 2018. године сазнао сам још доста занимљивих података који бацају поптуно ново светло на развој рагбија у Србији. Још увек, када имам времена, „прекопавам“ дигиталне архиве, контактирам историчаре и архивисте.
Rugby.rs: У оквиру прославе 100 година рагбија у Србији, аутор си монографије „Тако су летели српски орлови“, на којој могу да позавиде и најпопуларнији спортови у Србији. Колико ти је било изазовно да објединиш сав прикупљени материјал?
С. Миленковић: Највећи проблем су били кратки рокови. Читава монографија је „спакована“ за буквално шест месеци а посла је било јако пуно. Овакве монографије се припремају по две, три године и раде тимови људи. Доста материјала сам имао од раније али је требало пет или шест пута путовати до Београда и Панчева, обавити разговоре са бившим играчима, прикупити и систематизовати фотографије, обезбедити ауторска права. Проблем је била и несређена архива Савеза јер је доста тога однето претходних година. Волео бих да сам имао времена да прикупљени материјал оставим једно два месеца да „одлежи“ а да онда урадим завршну верзију. Ја сам веома самокритичан као особа и обично гледам оно што није добро али мислим да је ова монографија, узимајући у обзир све факторе, нешто чиме и Рагби савез Србије и ја лично можемо бити поносни.
Rugby.rs: Да се вратимо на РК Крушевац, тренутно у омладинском погону имате доста квалитетне играче који полако почињу да се доказују у сениорској конкуренцији. Колики је њихов домет по твом мишљењу?
С. Миленковић: Тешко је рећи. Морам признати да након скоро 40 година у рагбију и 30 година рада као тренер све мање разумем младе играче. Сматрам да им недостаје више страсти, енергије и посвећености рагбију. Да би се напредовало потребно је имати циљ који се, пре свега, дефинише кроз перформанс. Најбољи играчи које сам тренирао су све то имали. Видећемо шта ова генерација може. Имају боље услове него претходне генерације, играју више утакмица тако да је све на њима.
Rugby.rs: Који су твоји хобији и интересовања ван спорта?
С. Миленковић: Рагби и спорт су моја велика љубав и никада их нисам третирао као хоби. Често се преплићу са новинарским послом који ми обезбеђује егзистенцију. Понекад запоставим посао да бих се посветио рагбију. Иначе, као што сам већ рекао, волим све спортове и редовно их пратим. Док сам радио као ТВ коментатор на локалним телевизијама, крајем 90-тих, мислим да сам радио неких 14,15 спортова, од атлетике, преко фудбала, ватерпола, хокеја до бокса.
Волим да читам. Последњих година ме највише интересује историјска литература.
Rugby.rs: Шта би имао да поручиш младим играчима у Србији?
С. Миленковић: Рагби је више од обичне игре. То је врста филозофског правца и начин живота. Да би се рагби схватио мора се безрезервно и страсно волети, као жена и љубавница заједно. Оно што добијамо од рагбија није материјално али је неизмерно вредно. Зато никада не питај шта је рагби учинио за тебе већ шта ти можеш да учиниш за рагби.
