Србија у серији пораза
Уколико погледамо последњих 5 мечева, можемо рећи да смо у великој серији пораза. Чак у три меча смо претрпели поразе на домаћем терену. Од тих 5 пораза два пута смо губили од Молдавије, једном од Бугарске, једном од Турске и једном од Француске Војске. Оно што је врло проблематично је то што смо све мечеве изгубили поприлично убедљиво. Најближи смо били против Турске где смо изгубили само 9 поена разлике. Нити у једном мечу нисмо били близу, односно на посед заостатка.
И тај пад се манифестовао у последња два меча. У првом против Француске Војске који смо изгубили 64-0 и другом против Молдавије 31-3, са укупном поен разликом 3-95 односно -92. И то смо постигли само једну казну са више од 40 метара. За два меча пред домаћом публиком то је катастрофалан резултат.
Одлични услови на стадиону Железника, али смањена заинтересованост публике
Услови на стадиону ФК Железник су по нама одлични. Нисамо имали прилике да сагледамо из угла играча, какве су свлачионице, али из угла публике, ми смо имали све шта нам треба. Имате покривен стадион са седећим местима. Терен је изгледао одлично. Имате семафор где можете пратити тачно време и резултат. Имате кафић где се можете окрепити уз топли или хладни напитак. Ипак Железник није место које је познато по рагбију, и самим тим није било превише публике. Тек нешто преко 100, усудили би се рећи око 150. Да смо рагби радници старог кова са тенденцијом лажног приказивања стварности написали би да је било 300-350 људи.

Оно што је дефинитивно фалило је одржавање турнира млађих категорија, са организованим гледањем утакмице националног тима. Скоро уопште да није било младих рагбиста да гледају репрезентацију Србије. Не знамо зашто то више није пракса, претпостављамо да је проблем у броју свлачионица, али опет могло је да се игра на неком другом месту близу стадиона и да деца дођу на утакмицу да гледају. Ваљда је поента да буде што више највијача и публике.
Брљотина око интонирања химни
За сваког играча је велика част да игра за своју репрезентацију. У припреми пред меч је битан сваки аспект, па и интонирање националне химне. Свако има своју ритуну где је врхунац управо химна земље коју представљате и за коју сте спремни да дате све на терену. И онда тотални хаос. Прво организатор меча пушта Румунску химну уместо Молдавску. Играчи Молдавије су видно изнервирани, окрећу леђа управо организатору и публици. Ипак стиже извињење и пушта се овог пута Молдавска химна.
Онда смо једва чекали да крене и химна Србије. И опет хаос. Помахнитали организатор је пустио Боже правде док је трајала химна Молдавије, ишле су две песме у исто време. Као да сте на Егзиту између две бине. Уместо да наши репрезентативци емотивно певају химну, људи су се смејали, неки су били бесни, а неки видно разочарани. Ако јавно причате да сваки играч треба да игра за национални тим, онда се потрудите да организујете утакмицу како треба. Са државним симболима се не сме играти.
Србија на два поена заостатка у првом делу меча
Србија је добро ушла у меч. Ако изузмемо скрам, где су нас Молдавци од самог старта уништавали, успели смо у другим сегментима да будемо врло борбени. Ту пре свега мислимо на дефанзивни аут и кретање у коридору Реље Пећанца и дизача. За разлику од меча са Француском Војском где су наши скакачи били статични, сада смо итекако пореметили Молдавски аут. Када правите притисак у дефанзивном ауту, морате отежати што више сигурно лопту противнику. То је била ситуација током целог меча.
И управо у 9. минуту меча, након Молдавског аута, Реља је извршио притисак на Молдавског скакача, лопта је отишла у аут. Касније смо се ми спетљали у нашем ауту, али је судија судио казну против Молдавије. Алекдандар Андрић је наместио лопту искоса на више од 40 метара од гола. Подсетио је на дане када је био у пуној форми и претворио је врло тежан шут. Србије је на одушевљење публике повела 3-0.
У тим тренуцима смо били бољи ривал од противника. Посебно су се истакли у дефанзиви Игор Маринковић и Урош Пуцар који су били фантастични. Кипријан Ђорић и Маринковић су имали и неколико добрих продора. У нападу је одлично креирао Андрић који је имао неколико одличних потеза и шутева. Све је мирисало на есеј. Ипак да не буде све на нашу воденицу побринули су се Молдавци који су у 20. минуту имали можда и најлепшу акцију на утакмици. Имали су скрам у њихових 22 метара, лопта је дошла до Михаила Даикона који је одлично шутнуо и ухватио тај исти шут, повукао неких десетак метара, навукао одбрандбеног играча и асистирао Иону Копитову који постиже есеј, мада нама се чинило да му је испала лопта, ипак је судија одсвирао есеј.
У 30. минуту у игру су ушли Предраг Вранеш и Ален Ћосовић, па је аутоматски и скрам постао конкурентнији. Имали смо проблема али не толиких. Али је зато Пећанац наставио да терорише противников аут. И тотално им је пореметио ритам. Просто невероватно, то им је радио цело прво полувреме. То је можда и главни разлог што се прво полувреме завршило са само два поена предности Молдаваца.
Молдавија кажњава сваку нашу грешку у другом делу
Много смо боље отворили друго полувреме. Видело се да смо мотивисани да коначно покажемо колико знамо и умемо. Најбољу прилику за постизање есеја смо имали у 43. минута када је одлично акцију повукао Јанко Земун Милинковић, одлично испратио Сале Андрић, где смо освојили добар део терена. Затим смо пребацили акцију на крило, да би након две фазе, лопта дошла до Ђорића који је заустављен на неколико сентиметара од есеја. Невероватна одбрана Молдавије. Тај есеј би скроз преокренуо ток меча.
Ми смо настављали са нападима. А онда шок у 45. минуту, након нашег лошег бокскика, лопта долази до играча Молдавије који повлачи неколико метара, офлоудом упошљава играча скрама који је у пуном трку, који узима десетак метара до га није зауставио Велибор Срећковић. Молдавци брзо формирају рак и лопту шаљу на лево крило, ми се нисмо добро позиционирали и Адриан Костру користи простор и постиже есеј испод статива. Сергеју Вицол успешно претвара за 12-3. Тада коначно у 47. минуту у игру улази Данијел Стојановић који је један од наших најдоминантнијих играча. Што одмах стабилизује нашу игру у контакту.
А онда у 65. минуту смо имали скрам испред линије 22 метара Молдавије. Овог пута је скрам био на нивоу, имали смо чисту лопту, али сада већ преуморна линија прави грешку, на лопту након лошег додавања натрчава играч Молдавије који је шутира, након тога хвала и постиже есеј испод статива. Са сигурним шутем, гости су отишли на 19-3. А онда литвански судија на асистенцију, пазите сад ово, молдавског помоћног судије, даје жути картон Стојановићу, након тога што је он са лоптом ушао у контакт у Молдавског играча, и на тај начин је одлучена утакмица. Молдавија до краја меча постиже још два есеја за коначан резултат 31-3.
Састав репрезентације Србије: Игор Маринковић, Миљан Николић, Драган Матијевић, Реља Пећанац, Урош Јевђенијевић, Станислав Љубичић, Урош Пуцар, Кипријан Ђорић, Јанко Земун Милинковић, Александар Андић 3, Велибор Срећковић, Игор Гајић, Драган Кокаковић, Милан Весковић, Игор Дејановић, Владимир Ђукић, Ален Ћосовић, Иван Родић, Урош Јончић, Мирко Ранковић, Душан Јоцић, Данијел Стојановић, Предраг Вранеш.
5 утисака за понети
Фантастични Урош Пуцар
Какав играч. Какав дефанзивни доминатор. Какав осећај за игру. Играч радилица, права трећа линија. Био је свугде на терену и офанзивно и дефанзивно. Један од ретких играча који је чистио рак у високом ритму и који је био фантастичан у пратњи. У дефанзиви је био свугде, обарао велике Молдавце. Невероватан таленат који има тек 20 година. Он је играч који прави разлику. Можемо да будемо срећни што га имамо у тиму.

Спора игра Србије,троми ракови и катастрофалан офанзивни аут
У чланку најаве смо рекли да против Молдавије мора да се игра брзо. Ракови морају да буде испод 3 секунде уколико желимо да њихов скрам хватамо у мисмеч ситуацијама. То нисмо имали, подршка је била генерално врло лоша. Систем игре је тотално погрешно постављен у односу на оно што имамо и у односу на противника. И ту је комплетна одговорност на селектору Миловићу који је погрешно скаутирао Молдавце и поставио игру да буде више физичка него паметна.
Са друге стране нападачки аут је био криминалан. Аут је нешто што добар тренер може да среди и унапреди. На жалост ми то нисмо имали. И када смо из казне освајали простор шутом, ауте нисмо могли да освојимо и нисмо имали нападачки континуитет у игри. Тренирање аута такође иде на душу селектору који не може аут да среди већ две ипо године. Молдавци нису ни били превише агресивни на одбрандбеном ауту. Тотална потенција и сијасет пропуштених прилика.
Обрнути ефекат „српског бомб сквода“
На клупи за резервне играче смо имали 8 играча скрама. Добро, Урош Јончић може да игра и линију. На самом почетку меча нисмо убацили најбољу поставку која је могла да парира играчима скрама Молдавије. Немојте заборавити да су играчи линије били на висини задатка у првом делу меча. Али скоро 50% наше линије не тренира рагби и није имала рагби 15 утакмице дуго времена, и нормално је да дође до умора. Ми нисмо имали замене за линију. На крају су на крилима играли играчи треће линије Ђорић и Љубичић. Зашто је до тога дошло треба да упитамо селектора који селектује играче.

У чланку најаве смо довели у питање то што је Миловић оставио Стојановића на клупи. Тада смо рекли да ћемо анализирати да ли је то тактичка варка или тренерска сујета. Дошли смо до закључка да је то тренерска сујета, јер је Стојановић показао колико вреди од тренутка кад је ушао у игру. Играч који има 20 година и ко је толико доминантан на терену не сме да буде у милости тренера. Такви играчи морају да се развијају и да играју. Иначе да подсетимо, Миловић је убацио Стојановића да игра стуба против Француске Војске иако он није играо стуба од У14 пионира. Иако му је скренута пажња на то, никог није послушао и истерао је своје. Ефекат тога је била доминација Француске Војске у скраму где је права срећа да нико није повређен. Након тога Миловић је решио да не убаци Стојановића у тим, како би истерао своје мишљење да он није тренутно на нивоу стартера у трећој линији. А то је што би рекли рагби хипстери потпуни нонсенс. И ми ћемо увек указати на то, свидело се то неком или не.
Нема играча Динама, Крушевца али нема ни Душана Јовановића
Динамо и Крушевац су екипе које константно учествују у сениорском такмичењу у Србији. И просто је немогуће да селектор Миловић није видео играче из та два клуба који би могли да играју за национални тим. Ми смо чак и избацили чланак којих 10 играча је на нас оставило утисак наком првог турнира десетке. У Динамо и Крушевцу имате неколико играча који могу без икаквог проблема да одиграју на репрезентативном нивоу. Чак и неколико играча који се нису нашли у чланку могу да одиграју корисну ролу у националном тиму.
Нас је шокирало зашто на списку нема Душана Јовановића који игра на позицији стуба, који је један од ретких играча који је у последњих 10 година изашао из млађих категорија који може да замени Владимира Ђукића и Предрага Вранеша на прави начин. Владимир и Предраг су у позним рагби годинама и ми већ морамо добро да имамо план ко ће да их замени. Уколико нам је план да младе играче не убацујемо на списак, онда смо тотално промашили поенту. Овако делује да немамо никакав план за будућност, а колико видимо и за садашњост.
Фантастично искуство за младе играче и утакмице какве су нам потребне
Да верујемо да немамо екипу за велика дела, не би се ни расписали оволико. Ми чврсто верујемо да имамо квалитет који треба да се бруси. Потребно је само добро организовати рад са националним тимом и планирати унапред. Овакве утакмице требају максимално да се искористе. Уколико не нападамо резултат, ајмо да пружимо младима шансу да се покажу.
Млади играчи су се показали на прави начин, и ми можемо да рачунамо на позитивну будућност али само уколико се сујете и лош рад одстране. Ако погледамо само младе играче који још нису ушли у најбоље рагби године, па ми имамо озбиљног потенцијала да правим инвестицијама створимо огромну вредност.

У скраму је дефинитивно дошло до врло позитивних ствари. Игор Маринковић игра на врхунском нивоу, он је играч који је 1998 годиште и који тек треба да уђе у најбоље рагби године. Драган Маријевић је 2000. годиште и има доста потенцијала да се развије у квалитетног стуба. У другој линији наступа одлични Пећанац који је 2001. годиште, а који игра као да има 30 година. ТУ је Урош Јевђенијевић који вредно сакупља искуства са 20 година. Урош Пуцар и Даније Стојановић су исто као и Јевђенијевић 2004. годиште, и они представљају огромну силу у трећој линији. Ђорић је 2000. годиште и сваке године невероватно напредује, а тек треба да уђе у прајм.
У линији тек има шта да кажемо, Андрић је 1998. годиште и њему треба што више утакмица. Када је освајао титуле са Партизаном био је фантастичан, али последње две године колико нема Партизана, ни њега нисмо виђали на теренима, што је велика штета. Он треба да уђе у најбоље рагби године и његово искуство треба да искористи репрезентација Србије. Игор Гајић и Милан Весковић су 2006. године и можемо рећи да је национални тим добио два врло квалитетна млада играча који су сада већ стекли доста поштовања у сениорском рагбију. Драган Кокановић је играч који је члан националног тима неколико циклуса. Играч рођен 2005. године има огроман потенцијал да се развије у врло квалитетног центра, који је спреман да игра на високом нивоу.
Када на то све додамо младе играче Динама и Крушевца који из неког разлога нису добили шансу, када додамо на гомилу младих који тек треба да изађу из млађих категорија. Додајте на то и искусне играче из иностранства који су већ носиоци игре нашег тима. Са правим вођством и дугорочним планом, ми имамо екипу која је на нивоу средине Трофеј дивизије. Али то је све теорија. Да би се до тога дошло потребно је да се уложи пуно труда, бриге, љубави, слоге и знања.