Наша мала експедиција се упутила у Единбург неколико дана пре меча са циљем да народски речено, мало прођемо, обиђемо и осетимо дух града. Единбург је главни град Шкотске који носи заслужено надимак Атина севера. Град је прелеп и све у њему одише духом старе Шкотске. Када дођете у Единбург буквално не знате куда ћете се пре упутити од добрих пабова који вас зову на добро пиво и традицинални шкотски хагис, до обиласка занимљивости старог града.
Слетевши на аеродром у Единбург после пар сати лета прошли смо брзо пасошку контролу и упутили се у Хотел Британија. Лично ми је било занимљиво да док купујемо карту за аутобус популарни даблдекер возач нас обавештава да не враћа кусур, па смо приморани да карту за аутобус платимо кредитном картом. Аутобус са аеродрома до центра је експрес стаје само на неколико станица и врло брзо стижемо у центар где се налази и нас хотел Британија. Хотели су подигли цене јер се игра турнир 6 нација и безобразно су скупи у том периоду године јер знају да ће бити пуни због утакмица. Ако смо лет преко Рајанера платили јефтино, хотел нас је мало „одрао“ народски речено. Мислим да ми у Србији имамо много бољих хотела него што је овај и њему слични које сам видео у Единбургу, али назалост ми увек мислимо да је код нас све лошије него у свету, па све своје доста подцењујемо. Брзо смо завршили чек ин у хотелу оставили торбе и кренули на нашу следећу одредницу, а то је чувени паб Гилфорд армс који се налази близу нашег хотела јер смо после дугог пута ожеднели.
Одлучили смо да Единбург обиђемо сутра пре утакмице, а желимо и да осетимо дух локалних пабова у којим се живи пуним плућима пре сутрашњег меча. Локални пабови су попуњени до последњег места навијачима из Велса који су дошли у Единбург у великом броју, али и локалним Шкотима који су традиционално у петак увече изашли на пиво. Наравно главна тема у свим пабовима је рагби и утакмица Шкотска-Велс. Пабови су окићени заставама земаља које играју 6 нација, а пиво се точи у великим количинама.Један део насе експедиције је већ у Гилфорд армсу док други део и моја маленскост тек долази у овај легендарни паб.
Гилфорд армс је стари паб из 1895 године и до данас данас је у власништву једне старе Шкотске породице. Паб је у викторијанском стилу и има велики бар и прелепе лустере док подове краси тепих који неизоставан у свим пабовима на острву. Долазимо у паб и наручујемо Мрафис црни стаут који се производи у Корку у Ирској и који није ни мало јефитин, пинта је 5.50 фунти.Успевамо да седнемо што је право чудо јер паб је пун и Шкоти воле да стоје и ћаскају уживајући у пиву.Гости паба су изузетно пријатни у већини случаја су то љубитељи рагбија. Наравно атмосфера је сјајна и Велшани током целе вечери не престају да певају своје песме, а ми се упознајемо са другим гостима и време проводимо у часкању са њима.
Сви нас питају одакле смо и помало су изненађени да смо дошли на утакмицу и да се у нашој земљи игра рагби што слушају са одушевљењем. Један старији господин ми каже да је мислио да смо ми земља фудбала јер имамо доста добрих фудбалера, али ето сазнаје од мене и да умемо да играмо и рагби. Шкоти и Велшани врло мало знају о Србији и нама Србима. Ако нешто знају то је да имамо добре играче у фудбалу и да је Новак Ђоковић из Србије. Лепо вече проведено уз лепо рагби дружење са осталим гостима завршавамо касно у ноћ фајронтом у поменутом пабу и повратком у хотел на заслужени одмор јер нас сутра чека дуг и напоран дан.
Субота је дан утакмице и ми устајемо рано да би смо стигли све сто смо планирали на дан утакмице. Када смо у Шкотској и прелепом Единбургу морамо да пробамо Шкотски традиционални доручак који је исти као и енглески. Једина разлика је у имену. Одлазимо до паба Хаимаркет који је близу нашег хотела и наручујемо доручак. Морам рећи да на први поглед доручак изгледа као мањи, али када на крају завршите са њим схватите да је за нас Србе сасвим прихватљив јер ми смо увек гладни, па је величина порције главно мерило. Шалу на страну, после доручка упућујемо се до школе Хериотерса која је у центру. Сигурно сви ви који пратите рагби знате причу о нашим Хериотерсима који су 1914. године као деца ратна сирочад од стране наше владе упућена на школовање у Шкотску где завршавају школу и откривају рагби спорт који доносе 1918. године у Србију. Школа је прелепог изгледа и данас је приватна. Школу је могуће посетити уколико напишете уколико им пошањете мејл и замолите их да посетите школу у којој су учили и студирали Српски Хериотерси. На вратима школе нас чека чувар који када смо рекли ко смо нам саопштава да чека на нас пожелевши нам добродошлицу.
Морам да напоменем да школа изгледа као мали дворац и док чекамо на пријем долази директорка школе која се здрави са нама и каже нам да је срећна да људи из Србије знају за њихову школу и да се нада да ће нам се школа допасти. Ми чекамо на господина Сима Фрејзера архивара школе уз кафу и чај помало изненађени овако топлим дочеком. Нисмо дуго чекали господин Сим је дошао и са осмехом се упознао са нама пожелећи нам добродошлицу.
Крећемо у обилазак школе. Свуда око нас деца у униформама која се припремају за почетак часова. Господин Сим нам прича како је школа веома поносна на Србе Хериотерсе и да чува сећање на њих. Излазимо у предворје школе и господин Сим нам показује места где су ђаци некад постројавали пред почетак часова. Стојимо на местима где су пре 100 година стајали наши Хериотерси. Буквално смо се најежили. Господин Сим нам прича о историјату школе и како је школа некад функционисала, а како функционише сада у овим модерним временима којима је морала да се прилагоди. Сазнајемо да осим тога што је приватна да се ништа друго није променило. Деца у школи се школују и носе исте кравате као и наши Хериотерси пре 100 година. Наравно у школи се и даље игра рагби што изазива осмех на нашим лицима. Школа је велика са великим салама и учионицама. Мислим да је прелепо студирати у оваквој школи, а нас господин Сим води до сале где је постављена табла у част Србских Хериотерсима. Шкоти су веома поноси на Србске Хериотере.
Господин Сим нам доноси архиву школе са фотографијама, сведочанством, писмима наших Хериотерса. Господин Сим је права енциклпедија и пита нас има ли ко из Шапца, Лесковца јер зна да су неки од Хериотерса били родом из тих градова. Држим у рукама форографије наших Хериотерса старе 100 година и читам њихова писма гледајући њихова сведочанства. Сви су били одлични ђаци. Фасцинантно. Господин Сим нас гледа и каже да када нас види разуме зашто је Тома Томић најпознатији Хериотер био велики јер каже ви Срби сте високи и велики људи што код нас изазива осмех и понос. Проводимо са господином Симом време причајући о рагбију, Србији и другим темама, али због недостатка времена морамо даље јер утакмица почиње у 17.00 часова, а ми морамо на ручак и да обиђемо град. Захваљујемо се господину Симу и школи Хериотс на гостопримству у нади да ћемо је посетити поново. Збогом Срби узивајте у рагбију на растаку нам поручује господин Сим, а ми са осмехом на лицу одлазимо из школе пуни утисака.
Крећмо у обилазак града који је по мени један од најлепших градова у Европи. Био сам у Бечу, Прагу, Кракову, Бриселу, Будимпешти, Риму и другим градовима, али Единбруг је је прелеп и одише лепотом и духом старих времена. Крећемо од улице Викторија где се снимао увени филм Хари Потер до палате Холироад где одседа краљевска фамилија када је у посети Единбургу. Палату је могуће посетити, а карта није ни мало јефтина 15 фунти. После посете палати крећемо пешачком зоном улицом Ројал меил до главне и највеће тврђаве у Единбургу коју уз катедралу такође обилазимо. Обилазак катедрале је беслпатан док се обилазак тврђаве плаћа, али вреди је посетити јер је прелепа и у њој је цела историја Шкотске.
Улазимо на стадион и одлазимо у фан зону да гледамо Ирска-Француска на огромном монитору. Карте за улазак на стадион више нису на папиру и имамо их у мобилном телефону у апликацији Шкотског рагби савеза. Мало смо тужни због тога јер папир је папир и успомена на утакмицу. Модерно доба и модерно време носи и нове промене. Утакмица између Ирске-Француске је почела, а маса Шкота је гледа на монитору са пивом у руци. Имам утисак да већина навија за Ирце.Купијемо програм утакмице за 5 фунти који изгледа као књига и стојимо у ред за пиво и кобасицу. Огромни су редови за пиће и храну које купујемо и одлазимо да гледамо утакмицу Ирска-Француска.
Ирци у сјајној утакмици побеђују Французе, а ми одлазимо да чекамо долазак играча Шкотске. Маса људи се скупила, а аутобус долази тачно на време као што је и написано. Играчи су изашли из аутобуса да положе дрес на споменик недавном преминулом играчу Шкотске Додију Веру и крецу даље према стадиону пешке праћени овацијама док оркестар са шкотским гајадама иде испред њих и свира тадиционалне шкотске песме. Играчи пролазе на метар од нас, а ја примећујем Расела, Хога и остале звезде шкотског тима.
Сјајан је утисак видети играче Шкотског тима тако близу док Шкоти скандирају њихова имена и гласну вичу Шкотска, Шкотска. Играчи улазе на стадион, а ми се упућујемо до оближње продавнице сувенира да би смо купили нешто за успомену. У продљавници сувернира је страшна гужва и одлучујемо да га посетимо после утакмице.
Улазимо на стадион и коментаришемо да ће бити распродат, са 70.000 људи на трибинама. јер за утакмице када игра репрезентација увек се тражи карта више. Све карте бивају распродате одмах преко клубова. Већина Шкота гледа утакмицу у пабовима и код својих кућа.
Играчи излазе на тренинг пред утакмицу, а ми слушамо спикера који јасно и гласно каже да смо добро дошли у храм шкостског рагбија БиТи Марифилд стадион. Гледамо уз пиво припрему за меч Шкота и Велшана.Седимо у првом реду на стадиону и испред нас је перфектно сређен травнати терен.
Утакмица почиње тачно на време, а пре утакмице традиционално чланови краљевске породице се упознају са играчима уз пратњу капитена оба тима. Интонирање химне је нешто сасвим посебно где обе химне пева цео стадион. Уз звуке гајди химна Шкотске звучи фасцинантно.
Утакмица почиње без било икаквог кашњења, а ми почињемо да уживамо у рагбију, главном разлогу нашег доласка у предивни Единбург. Лично сам велики навијач Шкотске, али волим и Велс. Стадион је испуњен до последњег места, а поред мене седи старији господин у килту који ме пита одакле сам видевши моју заставу. Када је чуо да сам из Србије каже да је то сјајно што сам дошао због рагбија у Единбург и пита ме за кога навијам? Када је чуо да навијам за Шкотску потапшао ме по рамену и уз осмен понудивши ми виски из мале пљоске. Наравно да нисам одбио.
Сјајна утакмица у којој пада пуно есеја на само пар метара од нас.Марифилд је сјајан стадион.Наравно он није новији стадион као што је то стадион Принципалити у Кардифу, али Марифилд баш зато што је старији има свој шмек и леш је и боље видите утакмицу на њему.Велшани имају велике проблеме у свом тиму и Шкоти доминацијом у другом полувремену добијају утакмицу.Једносатвно Шкоти су играли срцем и добили утакмицу.Шкоти ретко када губе на домаћем терену.Морам да напоменем да је Марифилд рагби стадион да је у власништву Шкотског рагби савеза и да се на њему играју само утакмице репрезентације.
Поред Марифилда направљен је још један мањи стадион на ком игра локални клуб Единбруг, али да се вратим утакмици. Шкоти су играли дисциплиновано и борбено. Скрам је играо сјајно предвођен искусним Ричи Грејом. Шкостска линија и без Стуарта Хога који се на почетку утакмице повредио и био замењен игра сјајно. Фин Расел на висини свог задатка. Када је Фин располозжн за игру Шоти побеђују сигурно.
Сјајна победа Шкота и овације публике. Шкоти су освојили пехар Додија Вера који ће се у будућности додељивати победнику утакмице Шкотска-Велс. Играчи обилазе цео круг на стадиону праћени овацијама. Величанствена атмосфера и милина за видети. Полако напуштамо стадион купујући пар сувенира у продавници сувенира са утакмице и упућујемо се до Аркади Бар ресторана места где имају најбољи хагис у Единбургу. Хагис су млевене овчије изнутрице уз њих као додатак добијате кромпир пире и шаргарепу. Мислили смо да нам се неће допасти, али уз виски сос у ком се хагис у Аркади Бару служи мењамо мишљење и буквално смо одусевљени укусом. Единбург је окупиран после утакмице када 70.000 људи са стадиона окупира ресторане и пабове буквално без резервације нећете никад ући у ресторан или паб.
Одушвљени смо хагисом и младим Пољакињама које су нас служиле у ресторану уз Гинис настављамо да славимо са Шкотима победу и обилаземо још пар лепих места где је жива музика и где се прича само о утакмици и победи Шкота. Нажалост рано летимо кући, па баш и не можемо да останемо до јутра славећи победу Шкота, а умор нас полако стиже тако да око поноћи се враћамо у хотел да одморимо
Рано устајемо и чека нас лет ка кући. Одлазимо на аеродром пуни утисака. Кратак излет у Единбург ће нам остати у сећању, а ми заједно са вама ћемо чекати последње коло када Шкоти буду играли са Италијанима.
Збогом прелепом Единбургу и сјајним Шкотима. Збогом Хериотерси. Надамо се да ћемо се поново видети, а до тада нека живи дух Вилиама Волиса и нека Шкоти и даље побеђују. Шкоти су тако далеко од Србије, а тако добро се разумеју са нама Србима да смо се осећали као код куће. Можда зато што имамо сличну историју и што разумемо једни друге на тај начин још од Хериотерса 1914 године везује нас пријатељство које ће надам се трајати и даље.
Аутор: Драган Петровић
