На идеју рагби округлог стола смо дошли јер желимо да се прича о националном рагби тиму. Желимо да се што више разговара и пише о рагбију, јер је спорт популаран онолико колико га људи прате и причају о њему. Сам концепт је такав да ћемо свим учесницима поставити исто питање, на које ће дати одговор. Идеја је да кроз чланак покушамо да дочарамо атмосферу која би била да се нађемо негде на пићу где би причали у актуелним темама из рагбија.
Планирамо да за разне теме направимо округле столове, где би комуницирали са људима који имају занимљива размишљања и схватања. Конкретно, округли сто за репрезентацију Србије ће чинити Никола Орландић, Милан Орловић и Стеван Илијашевић, односно наша маленкост.
Никола Орландић је бивши селектор репрезентације Србије који има завидно искуство у српском рагбију. Тренирао је између осталих у Србији и БРК Црвена Звезду као и РК Рад. За време његовог мандата као селектора репрезентације, Србија је против Кипра одиграла можда и најбоље полувреме икад у својој историји. Милан Орловић је некадашњи играч, тренер и селектор рагби 7 репрезентације Србије. Био је и селектор националних тимова млађих категорија. Тренутно је активан играч у Сједињеним Америчким Државама где наступа за Монтклер рагби из Њу Џерсија. За нас је један од највећих успеха било одигравање Финала на квалификационом турниру за одлазак на Олимпијске игре у Рио де Жанеиру, када смо 2015. године у Загребу играли финале против Ирске. На крају о себи немам превиша шта да кажем. Прелистајте сајт па ћете видети моја размишљања.
1.Србија је без пораза комплетирала сезону у Конференцији 2 југ. Који је ваш највећи утисак из претходне сезоне?
Никола Орландић: Свакако фантастична сезона иза нас, велики помак на ранг листи и сјајан резултат. Највећи утисак је оставио контитуитет у игри без превеких падова и осцилација и контрола утакмица која је у многоме зависила од искусних носиоца игре . Сачувано је здраво језгро, такозвана кичма или вертикала, лидери индивидуалних група и то сениорско вођство је доносило превагу у најважнијим моментима истовремено дајући шансу младима да одиграју на високом нивоу. Једноставно неке ствари су се уклопиле и донеле леп резултат после мора се рећи доста година стварања, пре свега једне позитивне и такмичарске културе унутар саме репрезентације. Лепо је видети момке које сам и сам тренирао пре 6 година, да својим примером и великим одрицањем и залагањем воде напред и дају све од себе и још увек напредују и раде на својој игри и приступу утакмицама,као и у својим личним каријерама.
Највише ме је, наравно пријатно, изненадила одлична игра на гостујућим утакмицама које су се на крају показале као најбитније и где је екипа одиграла и спремила се одлично и постигла оно што је и било прижељкивано. Победе и могући пласман у боље и елитније друштво следеће сезоне. Мислим да смо то место свакако заслужили јер је игра у последњих пар утакмица заиста била на једном солидном нивоу, иако места за напредак још увек има на претек што је одлична ствар. Такође један леп утисак су оставили сви млади играчи који су играли и допринели успеху и кроз њихов рад се види и рад у домаћем првенству и клубовима и пресек талента и будућности домаћег рагбија.
Милан Орловић: Ето почећу од оног непопуларног, али мени је главни утисак да нам је недостајао противник по мери. Брза и садржајна игра у нападу, која тренутно одликује репрезентацију Србије могла би бити изазов и за доста озбиљније тимове. На жалост наши противници нису на таквом такмичарском нивоу. Чак и репрезентација Босне и Херцеговине плаћа данак велике неуиграности због лоше клупске ситуације. Црна Гора и Турска имају таленат и потенцијал али су и даље корак, два иза нас поготово када имамо на располагању играче из иностранства. Ипак како главни утисак не би остао на конкурентности, треба истаћи да је екипа играла врло пожртвован и брз рагби. Одличан баланс и координација између мелеа и линије. Позитивно је и то што смо имали прилике да видимо неке млађе снаге како преузимају иницијативу и дају један нов квалитет и игри репрезентације.
Стеван Илијашевић: Откад је Мишел Миловић преузео екипу забележили смо шест победа и један пораз, и то врло тесан, на првом Миловићевом мечу, од Бугарске у гостима 14-11. Дакле, низ од шест утакмица без пораза је чак, усудио би се рећи, можда најдужи низ у историји. Можемо овај податак узети са резервом, али зато је неоспорна чињеница да полако постајемо победнички тим са довољно самопоуздања.
Највећи утисак за мене је начин како је екипа укомпонована, како на терену делује да свако зна шта ради и који му је задатак. Када тако поставите ствари, онда је много лакше да играчима презентујете комплекснији план игре или да захтевате висок темпо и брзу лопту. Када успоставите такав систем игре, мало која репрезентација може да вам парира.
Можда не главни утисак, али један од највећих утисака је дуга клупа, где сте у сваком тренутку могли да уведете играча у игру који би одржао исти или сичан нивоу рагбија. Велики број играчких опција може бити јако велика предност на тренутном нивоу на коме се налазимо.
Такође долазе млади, и то долазе много брже него што мислимо. Сада смо имали прилику да видимо како са клупе улазе Иван Воштић (2003) и Данијел Стојановић (2004). А тек нас чекају квалитетни млади играчи, који ће стасати у наредном периоду и који су више него способни да играју на јако високом нивоу.
2. Шта највише недостаје Орловима да би играли на још вишем нивоу?
Никола Орландић: Пре свега којим путем иде домаћи рагби, домаћа лига и рад са младим и талентованим играчима и балансирани рад савеза и комункација са момцима ,а сада их већ има заиста доста, који доста успешно играју полупрофесионално или професионално у европским и светским лигама. Кроз тренажни процес би свакако морало да се ради на савршеним техничким и индивидуалним вештинама али и на усавршавању саме филозофије игре, разумевању ситуација и најбољем и нејефектнијем решавању. Свакако и један већи број утакмица у току такмичарске године би био одлична ствар да не би долазило до пада мотива , фокуса и такмичарског темперамента.
Физичка снага и издржљивост су данас основни услови за било какав напредак у било ком спорту а посебно у нашем спорту, где више нема играча ни на једној позицији испод 90кг у пуној снази, што се може видети и групама које су одмах изнад нас, а посебно у групама где бих ја волео да видим Србију за неких пет до десет година. Јак индивидуални приступ и тренинг , посвећеност играча и једна јака и константна подршка Рагби савеза са јасним планом од 10 година унапред где желимо да идемо.
Имамо једну фантастичну генерацију и треба је сачувати и подмладити на прави начин , јер дуго нисмо били у прилици да играмо са озбиљнијим екипама , да угостимо неке веће Рагби нације и да растемо, и овај успех тренутни не би требало испустити тек тако већ пробати да га претворимо у константу из које ће да расте и домаћи Рагби , клубови и неки нови млади рагбисти и велики људи пре свега.
Милан Орловић: Екипа је врло солидан спој младости и искуства. Талента не мањка али места за напредак има идаље. Као кључни фактор издвојио бих уиграност. Може се приметити да појединим играчима недостаје мало рутине. Мислим да је овој селекцији играча неопходан већи број утакмица заједно. Незахвално је очекивати да ће се са 10ак тренинга и 4 утакмице годишње моћи играти тимскији и организованији рагби. Такође понекима фали и мало те такозване рагби кондиције, али она није превише сметала у резултатском смислу. Али не смеју се опустити наши него се треба радити и на томе како не би долазило до баналних грешака. Оне су поготово изражене у неким дефанзивним задацима када се због неспремности смањује ниво агресивности и противницима даје незаслужена предност.
Стеван Илијашевић: Оно шта највише недостаје је више времена у току године где екипа проводи заједно као и више утакмица. Када би посматрали ствари са идеалне тачке гледишта, где финансије нису проблем, најбоље би било када би екипа пред сваки циклус одиграла по један тест меч, и када би једном годишње отишла на турнеју у иностранству .
Тренинг утакмице служе за уигравање и за тестирање разних опција. Уколико играте само такмичарске мечеве, не остављате селектору превише опција, осим да се ослони на већ познате снаге и кадровска решења. На тај начин можда лишавате неког младог играча да се докаже и покаже шта може и колико је спреман.
Турнеја је сјајна ствар у сваком могућем аспекту за рагби. Прво играчи ће проводити доста времена заједно. Одрадиће велики број тренинга и имаће неколико пријатељских утакмица у ногама. Велика инвестиција која ће свакако да се исплати на неколико начина. Сви озбиљни национални тимови који играју на јаком нивоу и желе да наставе у том ритму, организује нон стоп турнеје и тренинг кампове. Када вам млад играч изађе из млађих категорија он је још увек сиров проспект кога је потребно обликовати и развијати до његове 23-24 године. Нема боље ствари него када млад играч може да се развија у раду са најбољим тренерима и када им се остави простор за напредак. Мислим да је ту наша шанса да усмеримо нове генерације на један сасвим нови ниво.
3. Који део тима би посебно појачали?
Никола Орландић: Пошто сам увек био велики љубитељ одбране, дефанзивних задатака и јасноће у игри, свакако би обратио пажњу на тај део екипе .Од последњег нападача до последњег одбрамбеног играча, све канале и позиције од 7 до 15. Тај део екипе покрива три четвртине терена по ширини и велику дубину и ако је одбрана јасна и прецизна сви остали задаци и облици игре после тога могу да се разраде и увежбавају.
Увек сам веровао да је напад ствар тренинга и понављања неких уиграних варијација и акција, али да је одбрана заправо Карактер екипе, наш лични печат и оно што нас чини препознатљивим и јединственим. Онако како се бранимо тако ћемо и нападати, и мислим да и у модерном рагбију превагу односи одбрана и пожртвовање сваког играча у својим дефанзивним улогама. Подршка, разумевање прилика , улога модерног шакала у крађи лопте из рака, али и сама жеља да се из одбране осваја терен, иде напред и побеђује у тим малим биткама на терену и противника обесхрабрује.
Посебно је битна игра и комуникација последње тројице играча одбране, 11,14,15 и организација и подршка у контранападу, који је прилично неразвијен још увек у нашој игри и где прилика увек постоји да се из полу шансе и датог поседа лопте, створи добра прилика за есеј и преокрет. Мада наравно не смемо заборавити да у Рагбију нема небитне позиције и сваки играч је специјалиста у својим задацима. Без јаког и мобилног скрама који ће стављати противника под притисак константно, нема ни добре одбране. Мада лично мислим да имамо јако пуно простора да напредујемо у игри линије из прве фазе после скрама, после аута и свакако контра напада где смо могли и морали би да наносимо много више штете и освајамо наше прилике док је игра у такозваној сломљеној фази, без јасне форме и линија одбране.
И наравно чувена и веома битна вертикала која је основа и снага сваке екипе која је мени као тренеру била увек полазна тачка за све планове и начин на који је моја екипа требало да игра. Индивидуалне опертивне групе и лидерство. Позиције 2,8,9,10 и 15. Подједнака снага са клупе и утицај који ће сваки играч унети својим уласком у игру.
Милан Орловић: Пре приче о позицијама истакао бих да је потребно мало константности. Имамо честу ситуацију такозваног “зачепљивања рупа” где неки играчи не играју на својим природним позицијама па и те да мењају своје место у тиму. То се посебно односи на такозвану кичму тима (2,8,9,10,15). Играчи на овим позицијама морају да буду прави лидери и пре свега способни да доносе одлуке под притиском. Од њих све полази а остали то морају да прате. Ако би говорили о неким позицијама мислим да би у нашем начину игре добро дошао један центар и чеп који примарно играју као “разбијачи”. Такође потребно је подмладити прву линију која је свакако најзахтевнији део екипе.
Стеван Илијашевић: Тренутни ниво на коме смо је био идеална прилика да се пробају неки играчи и да стекну преко потребно искуство. За свако кадрирање уколико желите да урадите на прави начин, мора бити дугорочног карактера. Морате имати циљ коме тежите. Ако имате циљ, ако имате добар план како ћете реализовати зацртани циљ и уколико имате добру комуникацију, онда сте на добром путу.
Теоретски гледано, уколико је наш циљ пласман у вишу групу и рецимо да је циљ да се у тој групи задржимо у наредних пет сезона. Пре свега морамо да имамо конкуренцтан скрам. Узмимо за пример скрам Босне и Херцеговине прошле године који нас је просто почистио. Ове године ситуација у првом полувремену је била тотално другачија али у другом делу меча смо имали потешкоће. Потребно је пре свега имати јаку прву линију. Без прве линије нема протока лопте, без лопте немате шта да тражите на терену.
Владимир Ђукић и Предраг Вранеш су у одличној форми и били на јако високом нивоу у Босни и Херцеговини. Борис Мартић би сасвим сигурно био део тима да се није повредио, али је он већ у позним годинама. Одлична опција је Игор Маринковић из Хановера, који је по мени јако квалитетан играч. Играч који је нама поприлично доступан и који је итекако квалитетан је Стеван Станојевић из Аустралије који може подједнако добро покрити позиције и стуба и друге линије. Треба имати у виду и младе играче чије време дефинитивно долази, а ту пре свих мислим на Душана Јовановића и Бориса Милојковића који би могли у наредним сезонама да искористе своју шансу.
Ипак оно шта нама највише фали је квалитетна опција плејмејкера на отварачу који је одличан шутер. Имали смо прилику да видимо у Зеници на делу Марка Гвозденовића који игра у трећој и другој линији како доминира на отварачу. Дошао човек из скрама и одиграо фантастично на позицији која му није примарна. Тренутно нема квалитетне опције у иностранству која би покрила ову позицију. Углавном је позицију отварача покривао Никола Станковић, за кога сматрамо да је један од најубојитијих других центара које смо икада имали. Такође, квалитетно решење је и Александар Андрић који је неколико сезона био најбољи стрелац домаће лиге. Ипак оно што бих волео да напоменем да постоје јако квалитетна решења у класи 2006 али их не би јавно помињао да им не нарасте его.
4. Колико је јако домаће такмичење битно да бисте имали добар национални тим?
Никола Орландић: Свакако напредак зависи од квалитета домаће лиге која је почетак сваког развоја и успеха. На крају и сви играчи који данас бране боје разних клубова у иностранству махом су потекли из домаћих клубова. Своје прве успехе, знање и квалитет стекли су у можда неким бољим годинама у домаћим утакмицама и у раду са домаћим тренерима.
Квалитет постоји и увек је постојао ,треба успоставити континуитет такмичења, добар рад са младима и најважније сачувати играче од повреда и на прелазима из омладинских годишта у сениоре где се нажалост губило највише добрих играча. Пример доброг и континуираног рада су екипе Рада и у последње време Динама из Панчева које имају сјајне генерације у готово свим категоријама. Нажалост клубови који имају дугачку традицију и велике успехе Партизан и Београдски Рагбу Клуб већ годинама не успевају да континуирано изводе младе генерације и због тога трпе и имају проблеме у сениорским селекцијама где је време за смене генерација пристигло.
Упркос сјајним играчима који бране боје тих клубова већ дуже од деценије, па и две. Такође је лепа ствар и развитак Рагбија у Петровцу који је најпријатније изненађење последњих година и надам се да ће бити стрпљиви и добрим радом успети да поставе клуб на здраве ноге и добију на дубини и бројности у једној малој средини. Са друге стране имамо Војводину која као једини клуб у Новом Саду још увек није успела да оформи млађе категорије, иако и као име и као традиција у том великом граду би морала да има неупоредиво више чланова , боље услове и већи утицај у домаћем рагбију. И наравно имајући у виду мање клубове Руму и Лозницу које су до сада гравитирале у том правцу са својим такође скромним капацитетима поред велике жеље и воље појединих индивидуалаца и заљубљеника.
У сваком случају, ја сам још и као играч, па касније и тренер увек видео велики потенцијал у српском Рагбију и сви клубовима у којима сам играо и које сам тренирао. Где је упркос малом броју играча увек постојао таленат и по неколико одличних момака који су успевали да одскоче и буду запажени и стигну и до репрезентативног нивоа.
Београдски Рагби Клуб, Рад, Партизан, Динамо, Војводина,Торпедо,Лозница, Рума, Вршац, Дорћол, Жарково, Крушевац… рекао би човек рагби нација али нажалост ситуација на терену говори потпуно супротно. Разлога за стање у Рагбију какво је данас нажалост има у многим аспектима наших живота и махом нису везани за спортске ствари, сви нажалост знамо да је спорт генерално у Србији у пропадању и већ деценијама на катастрофално лошим гранама, па чак и наши најтрофејнији спортови су сведени на хулиганство и медијске и тајкунске пљувачине и бесциљно тумарање и отимање око џепарца.
Пошто је наш спорт увек био другачији, без материјалних бенефиција, камера и рефлектора и могућности за вечно ухлебљење мислим да неко ново и боље време за Рагби у Србији може да дође. Ако и сви ми будемо бољи, спремни на сарадњу и помоћ и наравно тежак и озбиљан рад. Рад који осим доброг дружења, неког хладног пива, прелепих тренутака и вечних сећања не доноси славу и новац ,али доноси нешто непроцењиво а то је да себе назовемо Рагбистима и члановима велике светске рагби породице. Треба бити оптимиста и радник, непосустајати и дати све од себе и резултати ће доћи сигуран сам у следећим генерацијама које нас данас гледају као неке идоле и позитивне узоре.
Милан Орловић: За индивидуални развој играча неопходно је да има здраво и конкурентно такмичење на клупском нивоу. Без таквог основа играчи не могу да сазревају и испуне свој пуни потенцијал па ће и квалитет игара бити сразмеран томе. С друге стране рагби као захтеван физички спорт једноставно тражи од играча да му фитнес буде на високом нивоу. Константност у утакмицама и квалитетно домаће такмичење сваког играча тера да буде што боља верзија себе и то нема алтернативу. На нашу велику жалост димаће првенство има негативну константу а што је изненађујуће то је сасвим супротно ситуацији коју имамо у такмичењима млађих категорија. Дефинитивно нам треба некакав заокрет у том погледу. Без тога не можемо се ни надати некаквој великој репрезентативној перспективи.
Стеван Илијашевић: Домаће такмичење је кичма националног тима. Нисмо ми фудбал или кошарка да можемо да дозволимо да сви играчи буду из иностранства. Да би играчи који наступају за клубове у Србији били конкурентни на интернационалном нивоу, морају имати домаће такмичење са јаким утакмицама.
Ситуација код нас није баш на сјајном нивоу. Партизан је испао из такмичења. Рад је пре неколико дана победио најближњег конкурента Динамо са 72-12. Тренутно у најквалитетнијем такмичењу имамо три екипе, где има и даље одложених мечева који тек треба да се одиграју. Нико није имао 23 играча у протоколу до сад.
Нешто је боља ситуација у Б групи где се игра рагби 10. Ту наступају РК Дорћол 1998, РК Крушевац, БРК Црвена Звезда, РК Рад 2 и РК Војводина. Неколико играча је из Б групе наступило за репрезентацију Србије. Али оно шта је потребно националном тиму су играчи који играју рагби 15 и то константно и на високом нивоу.
5. Уколико Европска рагби федерација овог лета донесе одлуку да Србија напредује у групу изнад, који је по вама домет нашег националног тима?
Никола Орландић: Мислим да смо то место свакако заслужили нашим играма у протеклих неколико година,и очекујем да се то деси и да следеће године играмо у вишем рангу, где нам је по мени у најмању руку и место.
Подсетио би млађе а и старије да смо ми деведесетих и почетком новог миленијума играли са екипама Швајцарске и Украјине, да смо такмичарски и са доста успеха играли против Хрватске, Мађарске, Данске, Андоре, Бугарске и осталих екипа које су данас у групама изнад или чак у Трофеј групи испод Чемпионс групе великих. А такође крајем осамдесетих наша јуниорска репрезентација играла је јако тесну утакмицу са вршњацима из Италије која данас игра Куп 6 Нација.
Тако да виши ранг је свакако већа обавеза, остати и јачати у том друштву по сваку цену,играти јаке утакмице, путовати и учити од бољих и развијати сопствени приступ и културу репрезентације и Рагби нације која сигуран сам у тренутном сивилу спорта и културе има велику шансу за успех баш зато што је људима доста старих и лажних ствари и вредности.
Са успехом репрезентације отварају се и друга врата, медијска видљивост , популарност спорта самог по себи, узори младима и талентованима , бројност и услови тренирања,и квалитет наравно на крају процеса. Свакако треба имати добре односе и доводити играче из иностранства и домаћег порекла посебно који су Рагби учили у светским рагби државама јер је њихов допринос немерљив и паралелно радити на бројевима и квалитету у домаћем превенству и клубовима док се све не избалансира и дође на своје место, а то се може десити заправо и веома брзо.
Ја верујем да чак и сада, у најјачем саставу са озбиљним припремама и менталитетом и неколико добрих играча на лидерским позицијама можда из иностранства , репрезентација Србије може да игра и да се носи са екипама из Трофејне групе у којој је првак једна Швајцарска коју смо не тако давно побеђивали. Мислим да је домет репрезентације онолики колико желимо да сањамо и идемо заједно у добром раду и атмосфери добре, борбене и карактерне екипе која ће сваког противника да стави на максимални тест својих могућности.
Време је свакако да се иде горе, да се ради јаче и квалитетније и да се можда охрабримо да помислимо да смо ипак бољи од осталих и тако и почнемо да се понашамо и живимо те вредности. Одиграли су момци одличне две године и заслужили су виши ранг, верујем да ће добити шансу да се доказују и са јачим екипама и онда је све до нас и наше снаге и залагања. Увек сам се трудио да будем позитиван и оптимиста тако да верујем да ће боље време доћи али да га морамо и зарадити. Радујем се поратку у Србију на јесен и можда уживању гледања неке добре утакмице репрезентације у бољем и квалитетнијем друштву.
Велики поздрав за све Рагбисте и пријатеље , до скорог виђења.
Милан Орловић: Као и много пута до сада кровна организација рагбија на континенту показује своју некомпетентност да управља такмичењем. О развоју не бих ни да причам. Но то и није тема али свакако није лако играти у такмичењу у коме не знате за шта играте. Ипак уколико се Србија, што свакако и заслужује, пласира у виши ранг мислим да имамо квалитет да се надмећемо са свим репрезентацијама које се тамо буду нашле.
Не тако давно Србија је играла са већином тих рагби нација. То како су тренутно испред нас је тема за неки други пут. Ипак, по мени ће једна ствар бити кључна. А то је ниво физичке припремљености, која ће уз број утакмица у ногама сваког играча у екипи бити одлучујући фактор у свакој утакмици. Таленат је ту, знање у стручном штабу предвођеним Мишелом је такође ту, но играчи ће морати да уложе велики рад како би се за то и спремили. Све то наравно мора да пропрати наш Савез, који би морао да омогући селектору избор најбољих расположивих играча и ако је икако могуће организује неке припремне утакмице. Не мали задатак за све, али ако желимо да напредујемо мора се радити више.
Стеван Илијашевић: Нама је место у вишем рангу, и то нам је место да се боримо за позиције у врху. Али као што сам рекао раније, потребан нам је јасан циљ, да сви знају који нам је циљ. Када питате неког клинца на дечијем турниру шта је циљ, да сви знају. Мора се поставити јасан дугорочни план као смерница куда треба да идемо. Уколико радимо стихијски, никада ништа нећемо урадити. Нема ту пуно фолозофије.
Екипе попут Кипра, Малте, Израела, Бугарске су тренутно по нашој мери и сматрам да можемо равноправно да се носимо са њима. Моје субјективно мишљење је да смо ми бољи од њих и да можемо слободно да сањамо чак и виши ниво, али отом потом. Уколико напорно радимо и уколико смо усресређени на циљ, можемо да стигнемо далеко.
