Нови систем такмичења и нове групе су одлична тема за рагби округли и за размену мишљења о новим противницима, о нашој игри, шансама и могућностима. Нови противници Орловима су репрезентације Молдавије, Бугарске и Турске. Према календару такмичења први меч нас очекује у Октобру када би требало да путујемо у Молдавију. Затим 13. априла наредне године дочекујемо Турску и 20. априла гостујемо Бугарској. О ситему такмичења можете сазнати више у чланку где смо појаснили све везано за нови циклус такмичења.
Чланови рагби округлог стола су разменили мишљења о неколико тема за које сматрамо занимљивим а тиче су такмичења и репрезентације Србије. Можда смо мало претерали са дужином текста али никад доста читања рагби штива. Што се нас тиче, увек уживамо када можемо да анализирамо или размењујемо мишљења или ћаскамо о домаћем рагбију на свим нивоима. Надамо да ћете уживати.
Како вам се чини нови систем такмичења Европске рагби федерације?
Никола Орландић: Нови систем је један добар помак посебно за нас у овом тренутку,и свакако ће нам донети нове изазове али и опције да напредујемо и одмеримо снаге са озбиљним екипама.Видећемо да ли ће бити реализован али рекао бих леп помак у добром правцу и свакако велика шанса за нас.
Милан Орловић: Може се рећи да је РЕ кренула да размишља на позитивнији начин. Након деценија бесмислених одлука кренуло се у нешто што би могло личити на атрактивно и озбиљно такмичење. Наш ранг је поприлично занимљив. Има ту наравно још пуно тога што би могло и требало да се уради али ово је свакако корак напред. Остаје нам да видимо како ће изгледати та завршница, а она би по мени требала бити турнирског типа у некој од 4 земаље које буду освојиле своје групе у овом рангу. А да тај викенд такође буде обавезан за тест утакмице за репрезентације које се нису квалификовале. Број квалитетних утакмица треба да се повећа, а групе од по 6 учесника би могле бити решење у будућности. Све су то финансијски издаци, али без инвестиција нема ни развоја. Видећемо у ком правцу размишљају мудре главе РЕ.
Стеван Илијашевић: Гледајући уопштено цео систем, морам рећи да ми се не свиђа. И то из разлога што се штеди на уштрб рагбија. Рагби је спорт нивоа, и на то се мора обратити посебна пажња. Са овим системом екипе из Конференције 1 и 2 су спојене и направљене су нове 4 групе по гографском принципу. И сад добијате екипе које су биле међу водићима у Конференцији 1 и које требају да играју са слабијим екипама из Конференције 2. Разлика у нивоу је огромна. Никоме не требају утакмице са високим резултатима. И резултат тога је то што је Црна Гора одустала од такмичења у оваквом систему. И ми смо у нашој групи изгубили једну утакмицу, што је нус појава овог такмичења. Морам рећи да апсолутно разумем зашто је Црна Гора одустала, јер је ово стварно превелик залогај за њих, како финансијски, тако и играчки.
Ако занемарим то што смо нећемо имати једну утакмицу коју смо требали да имамо, морам рећи да ми се допада група где смо сада. Молдавија и Бугарска су дефинитивно екипе које треба да достигнемо и са којима треба да се такмичимо. Брло занимљив изазов за нас, и биће врло интересантно видети како ћемо одговорити на тај изазов.
Колико је јака наша група?
Никола Орландић: Група је добра, избалансирана и можемо да уколико се добро припремимо и појавимо у јаком саставу да очекујемо и добар резултат,посебно са екипама Турске и Бугарске. Мада мислим да после победе Турске на турниру у Београду летос више нема лаких утакмица на нашем нивоу.Све ту зависи од нас самих и какви ћемо бити када тај дан буде дошао.Ни један противник ту није за потценити са наше стране свакако.
Милан Орловић: Овај ранг и група у којој смо дефинитивно нуди много више од онога у чему смо се некако нашли у протеклом периоду. Противници су може се рећи по мери. Две репрезентације које су изнад 60 места на ранг листи и увек неугодна и пуна потенцијала репрезентација Турске. Остаје жал што нема те пете екипе, по много чему ту је требало да се нађе БиХ. Овако је разумљиво одустајање Црне Горе направило мали проблем у распореду. Што се противника тиче, реално је рећи да је Молдавија неко ко се сматра изразитим фаворитом, Бугарска је екипа са којом можемо да се такмичимо, док је Турска благи аутсајдер премда на веома убрзаном путу развоја. Озбиљан рагби је нешто чему можемо да се надамо.
Стеван Илијашевић: Група је за нас врло интересантна јер је време да направимо добар резултат на вишем нивоу. Мишел Миловић почиње трећи циклус као селектор репрезентације Србије, што је континуитет који нисмо имали дуго времена, колико год то чудно звучало. Играчи су већ навикли на Миловићев рад и тачно знају шта се од њих очекује. Са те тачке гледишта, ми смо спремни и жељни већих изазова. Претходну групу смо прерасли и сматрам да је време укрстити копља са јачим репрезентацијама.
Да ли сте испратили мечеве Молдавије, колико је Србија спремна да одговори на изазов вишег нивоа?
Никола Орландић: Молдавија је јака екипа, румунска школа рагбија, имају традицију и карактер екипе лидере и начин игре и треба се добро спремити и анализирати који начин и модел игре применити. Свакако појачати и усавршити одбрану и систем, одиграти добро у дефанзиви и из тог притиска тражити превагу на терену. Против озбиљних екипа свака грешка скупо кошта и тешко се враћа утакмица у ритам ако не користимо наше шансе.
Милан Орловић: Као неко ко прати Молдавски рагби већ дуги низ година, могу рећи да су они ниво за себе. По много чему најјача екипа овог ранга. Пре десетак година били су Топ 30 на свету. Њихов рагби има дугу традицију и упркос релативно скромним условима и не атрактивном домаћем такмичењу настављају да производе играче врхунског калибра. Посебно се то односи на меле, где врло вероватно могу да саставе тим од професионалаца. Они имају играче у највишим ранговима европског клупског рагбија, а кад на то додамо професионалце из Румунске и Руске лиге, то је онда тим са ким би и екипе из виших рангова мучиле муку. Опет постоји и олакшавајућа околност, а то је да они немају увек те своје најбоље играче на располагању, због тог професионалног статуса који имају. Па би у неком срећном случају играли са играчима из њиховог првенства, у таквим околностима ми би имали шансу да се надмећемо. Додуше рагби је спорт где храброст и одлучност играју велику улогу, па ако се и нама склопе све коцкице можемо бити пуно конкурентнији. Пре двадесетак година били смо на сличном нивоу.
Стеван Илијашевић: Дефинитивно најјачи ривал у групи, који је пре неких 10-15 година био у Трофеј групи и правио неке јако добре резултате. Нажалост нису успели да одрже континуитет, па су чак у једном тренутку успели да испадну у Конференцију 2 север. Међутим, успели су да се консолидују и поново поврате део старог сјаја. Када национални тим воде људи од интегритета и знања, резултат увек мора доћи.
Молдавија има доста играча који играју на високом нивоу широм Европе. Велики број њих има професионални и полупрофесионални статус. То за нас може бити и добра али и лоша вест. Добра у смислу јер није баш лако довести професионалног играча да игра за национални тим, а лоша уколико успеју да се скупе. Оно што ће нама бити највећи проблем је дефинитивно скрам, јер су они успели поприлично да изгурају чак и Чешку која се пласирала у Трофеј групу ове сезоне. Уколико успемо да оформимо јак тим, који је посебно јак у првој и другој линији, можемо нечему да се надамо. То ће у многоме зависити од играча из иностранства, јер не можемо очекивати од домаћих играча који се такмиче у Првенству са три тима и где је одиграно свега три утакмице у пролећном делу такмичења да парира играчима који у току године одиграју 20+ утакмица на високом нивоу.
Да ли Србија може коначно да победи Бугарску? Како коментаришете успон Бугарске репрезентације протеклих неколико сезона?
Никола Орландић: Мислим да може наравно ,али јако је важно да прво урадимо све да будемо спремни,у најјачем саставу и добро мотивисани. Успех Бугарске није изненађење за мене , још док сам тренирао екипу RC’T Gooi из Наардена у Холандији ,за екипу Делфта где сам живео су играла 4 играча Бугарске репрезентације.У страховитој форми, спортски писмени, физички јаки и са лепим знањем модерне игре.Мислим да је Петар Алексов тада био чак и капитен репрезентације. Јако пуно индивидуалних тренинга са њима сам имао, момци су радили и преко недеље успевали да 5 пута имају тренинге у теретани.Доста одрицања и велика љубав за спорт. На кичми те репрезентације су корак по корак, стиглу ту где су сада, а то је било 2014 године. Значи 10 година у стварању и прављењу атмосфере и карактера екипе. Велика количина играча из иностранства , највише из Француске и добар рад савеза као и жеља играча из домаћег превенства. Сигуран пут ка успеху.
Милан Орловић: Мислим да су у питању нијансе између те две репрезентације. Комшије имају благу предност у искуству. Њихови главни адути су Иванов, Николов, Цветков, Борисов… већ 15ак година играју заједно и имају искуство играња у Француској. Пре свега Иванов кога знам још из млађих селекција, покретачка снага ове репрезентације и један од најбољих играча са простора Балкана икада. Међутим мора се одати признање селектору али и целог бугарској рагби федерацији за те постигнуте резултате. Помак је више него очигледан, имају тим за респект који ниже успехе како у рагбију XV тако и у Олимпијској дисциплини. Е сад колико ће се то одразити на сам развој рагбија у Бугарској остаје да се види.
Стеван Илијашевић: Бугари су нам поприлично дужни. Последњи пут смо се састали 2021. године у Софији када смо тесно изгубили 14-11. То је била почетна утакмица у Миловићевој ери. Тада је у Бугарску отишла екипа која није била најјача, али се борила лавовски и дала све од себе. Управо је та утакмица која треба да буде пример велике борбености и начина како треба да играмо. Били смо изузетно пожртвовани и фокусирани, тако да је могло лако да се деси да се меч заврши и у нашу корист.
Ми сада већ имамо озбиљан континуитет, сматрам да смо доста напредовали како на терену, тако и ментално, јер смо коначно успели да добијемо победнички менталитет. Кад год доведем то у питање, погледам само резултате мечева против Босне и Херцеговине у последња три циклуса. Од пораза у гостима, где смо били близу победе, па све до последње утакмице када смо били поприлично убедљиви. Зрели смо, национални тим расте, потребно је одржати рад на високом нивоу.
Шта је оно што фали Турској да ухвати прикључак за осталим екипама у групи?
Никола Орландић: Лично мислим да њима апсолутно ништа не недостаје, осим искуства које ће ускоро да стекну и да ће приказати изизетну игру у следећем такмичењу.Физички су јаки , покретни, имају доброг тренера и немају шта да изгубе и само ће напредовати.Велика су земља, са све већим бројем клубова и играча, Рагби је све популарнији и мислим да их већ треба узети озбиљно пред сваку утакмицу,на крају крајева нису случајно победили на турниру Седмице у Београду летос, што је пре турнира рекао бих свакако било незамисливо многима.
Милан Орловић: Турци као и све нације без озбиљније традиције имају тај проблем основа. Иако имају квантитет и играчки потенцијал, немају ту дубину и праве одређене стратегијске грешке у тренутцима када се ломе утакмице. Очигледно је да њихови играчи немају ту базу која се стиче у неким ранијим фазама играња и немају тај ниво потребног стрпљења у фазама када се прелази из одбране у напад а поготово када је ситуација обрнута. Дефинитивно им фали неколико поткованијих лидера који би такве ствари могли да контролишу. Али дефинитивно нација која има највећи потенцијал када говоримо о нашем комплетном рангу, не само нашој групи. Не бих се изненадио да њихову седмицу врло брзо видимо међу најбољима у европи.
Стеван Илијашевић: Не верујем да ће Турска имати превише успеха у овој групи. Мислим да је ово превелики залогај за њих. Они су у претходном циклусу изгубили од Црне Горе, која је по мени оправдано одлучила да одустане из ове групе и такмичење настави у Девелопменту. Ми смо их увек побеђивали са освојеним бонус бодом, али никада нисмо били доминантни, што је потребно нагласити. Турска је земља која улаже озбиљна средста у спорт и која посебан акценат даје на олимпијске дисциплине. Тако да мислим да рагби 15 није у фокусу колико је рагби 7. Када погледате њихову игру, она је поприлично хаотична за рагби 15, као да играју рагби 7 са 15 играча у пољу. Ја се сећам још увек меча из 2019. године када смо играли против њих на терену СЦ Макиш у Београду, када су изводили казне у својих 22 метара као да играју седмицу. Ја сам био шокиран са оним шта сам видео тад. Њихова игра се није превише променила из тог времена. Свака екипа која је дисциплинована и има организовану одбрану и структуриран напад, неће имати превише проблема против њих. Иначе Турци имају јако брзе, физички спремне играче, само је потребно искористити њихов потенцијал у рагбију 15, у седмици су успели.
На којим сегментима у игри Србија мора посебно да поради?
Никола Орландић: Треба да се ради на свим аспектима игре, јер простора има доста за напредак, али свакако сам већ говорио о томе, лично за мене је то одбрана и разумевање сваког момента. Јасноћа у линијама одбране, интеграција скрама тј нападача у одбрамбене задатке, константан притисак и преузимање јасним метама и покушај креирања контранапада из сваке могућности. Наравно Аут и Скрам као почетак сваке акције су императив. Посебно фокус код сваког рестарта игре јел смо превише пута изгубили доминацију па чак и утакмицу због изгубљеног аута на противничких 10 метара или мање…Чак мислим да је баш против Бугара то био случај у последњој утакмици са њима у гостима. Одговорност у доношењу одлука пре свега је у данашњој модерној игри, предмет озбиљних припрема и рада целог тима.
Милан Орловић: Наша игра је веома разноврсна. Имамо доста оружја и играмо веома тимски. Екипа је добро вођена, али на крају су играчи ти који све то претварају у резултат. Чињеница је да нашим играчима фали већи број утакмица који би свакако донели већу самоувереност у одређеним моментима доношења одлука. Ту је и стара бољка физичке припремљености, где смо на неки начин увек у заостатку. Међутим ако говоримо о специфичним сегментима игре нема сумље да ће статични скрам бити на највећем испиту, поготово против Молдавије. Такође и подршка у чишћењу рака јер ће брзина противника у крађама бити још израженија него што је то био случај до сада. То су нека моја размишљања где би се требала обратити посебна пажња.
Стеван Илијашевић: На крају ће испасти да сам Мишелов бот. Међутим од када је Миловић преузео национални тим, игра је драстично убрзана. Сви играчи учествују у отвореној игри и то је наша убедљиво највећа предност, али и највећа прилика да напредујемо. Сада се сусрећемо са доста јачим противницима и уколико желимо да задржимо игру на висиком нивоу морамо дефинитивно побољшати подршку и дисциплину. Када играте брзо и у високом темпу на свим деловима терена, не сме бити кашњења у подршци. Дешаваће се и да изгубимо лопту, и ту је потребно бити дисциплинован и поставити се што пре и припремити се за тај сценарио. Уколико се бунимо што је судија свирао задржавање лопте у раку и млатимо рукама по ваздуху, уместо да се поставимо и будемо спремни за дефанзиву, нећемо иматти превише шанси.
Треба посебно обратити пажњу на скрам и на игру из скрама. То већ сви знају и није нека вест. Ако немамо проток лопте у статици, односно у раку и молу, нећемо имати чему да се надамо. Наша велика предност је што смо врло мобилни и што је наш систем игре на високом нивоу. Да би успели да га испоручимо, треба нам лопта и контрола игре.
Шта је наша највећа предност по вама у циклусу који нас очекује?
Никола Орландић: Наша предност може бити то што смо у једном лепом залету и на добром путу да добијемо једну ментално јаку екипу, сазрелу играчки са добрим карактером и базом.Све остало мора бити јак рад, озбиљан тренинг и поставка јасног циља.Пре свега — Где желимо да будемо за десет година! Без циља и плана нема ништа, треба га поставити сада када је тренутак добар и све ресурсе управити у том правцу. Рад у домаћем првенству, јачање домаће лиге и развој младих играча, јака сарадња са играчима из јаких страних лига и свакако јак и озбиљан рад савеза на решавању свих препрека којих ће свакако бити. Прва утакмица је јако важна и за њу се спремити дуже него иначе, са већим бројем ирача на списку, у одличним условима и радити на сваком и најмањем делу игре, утакмице и менталне припреме. Јер верујем да се и остали неће ништа мање посветити истом проблему као и ми.
Милан Орловић: Тешко је рећи шта нам је предност јер улазимо у нешто сасвим ново. Поготово јер де се не можемо сматрати фаворитима. Међутим имамо једну серију добрих резултата који нам дају за право да се имамо високо мишљење о себи и уколико селектор остане на кормилу можемо очекивати једино напредак. Такође имамо две пристојно добре ситуације а то је да имамо веома талентоване младе играче у Србији као и значајан број исељеника који играју на завидном нивоу и могу да пруже један додатни квалитет репрезентацији. Видећемо на који ће се начин склопити те коцкице али потенцијал јесте доста велики.
Стеван Илијашевић: Гледајући из аспекта само наше екипе, највећа предност је дефинитвни континуитет који имамо са селектором Мишелом Миловићем. И то морамо искористити на најбољи могући начин. Сада на јесем нас очекује само један меч против Молдавије. Можда би било добро да се одигра и неки припремни меч. Ја се не сећам када смо последњи пут одиграли неки припремни тест меч, а да то није А против Б на тренингу. Уколико би континуитет успели да испратимо са више припремних утакмица, мислим да би то доста пријало националном тиму.
Такође, морам нагласити то да из млађих категорија долазе школовани и добри играчи. Не можемо причати о неком великом броју, али можемо причати о континуитету квалитетног рада са младима и о њиховом таленту. Имаћете наредног викенда да се уверите у таленарт младих на Европском првенству за У18 јуниоре, где ће Орлићи наступати у рагбију 7.
Колико може добар резултат репрезентације да побољша стање у домаћем рагбију?
Никола Орландић: Свакако да може у многоме. Пре свега на видљивости треба радити, медијској покривености, присуству у јавној сфери на један нови и модеран начин. Данас више нема ни извештаја са утакмица, не постоји ни један новинар који покрива Рагби у Србији, ни један портал, ТВ или радио.Чак ни када репрезентација игра…заиста срамотно и разочаравајуће. Остварити контакте у том смеру. Што не би требало да буде тешко уз праву причу и приступ. Поред толико испразних ТВ програма и канала, стримова и подкаста у плејади будалаштина , Рагби би морао да се уздигне и као што и јесте јединствен спорт , репрезентује себе и наш мали Рагби свет нормалном и напредном делу народа. Подсетио бих да смо ’95. године имали малтене директне пренос Финала Купа и Плеј офа на националној фреквенцији, чланке у новинама и неколико новинара који покривали сваки рагби викенд и наступе репрезентације, а данас смо ту где јесмо.
Имамо чему да се надамо и на чему да радимо.Требало би да то урадимо добро и да подесимо курс ка бољим данима и успесима .
Рад са младима охрабрује и лепо би било да ти клинци данас – буду успешнији од нас и за 10 година кажу да нам је план био добар и да смо знали шта смо радили.
Велики поздрав свим Рагбистима и заљубљеницима и пријатељима.
Милан Орловић: На жалост у том смислу не можемо бити превелики оптимисти, чак и у случају да репрезентација освоји групу, што је заиста из ове перспективе тешко за очекивати. Добре игре ће засигурно створити одређену позитивну енергију, али то би био тек почетак јер стање није баш на завидном нивоу. Остаје да видимо како ће се тај потенцијал искористити, јер су и скорашњи резултати били доста добри, али ми се и даље не крећемо у скроз жељеном смеру. Иако ниво у млађим категоријама даје наду да се може нешто урадити. Морам такође да додам да су за стање у домаћем рагбију одговорни сви његови чиниоци, а не само тих 20ак селектованих играча и њихов резултатски успех, али о томе можда неком другом приликом.
Стеван Илијашевић: Свака победа репрезентације доноси позитиван дух у рагби заједници. Међутим то није довољно да би направио позитивни Култ репрезентације. Победе нису довољне, али свакако јесу пожељне. Култ репрезентације се ствара и гради годинама и он се не може дефинисати простом дефиницијом. Много га је лакше уништити него направити. Потребно је да се прича о националном тиму и рагбију, да сви исчекују утакмице и сезоне, да једва играчи једва чекају почетак циклуса да би научили нове ствари, да би се такмичили и пре свега дружили. Култ репрезентације се не гради само око репрезентације, него се гради у целој заједници неког спорта, од млађих категорија па све до ветерана. Да се радујемо сваком турниру и свакој утакмици, а не да то сматрамо као досадну обавезу коју морамо завршити што пре, како би радили нешто друго што је забавније.
Узмите само пример фудбалске репрезентације Србије, где је Пикси успео да направи одличне резултате. Само неколико дана пошто се пласирао на Светски куп, Србија је одиграла пријатељску утакмицу пред скоро празним трибинама на стадиону Рајко Митић јер је било мало лошије време. Онда за време Светског купа је био тотални циркус у медијима који се тицао жена фудбалера. Ту нема више никаквог култа репрезентације. Рагби није популаран спорт у Србији, и од велике важности је сваки волонтер, сваки тренер, сваки рагби радник који има визију, идеју и вољу да је спроведе. Чак и један човек може да направи огромну разлику. Не заборавите то!
