Допутовали смо у Лондон пар дана раније како би осетили атмосферу града пред велико финале које чека цела Енглеска. Град је као сто смо претпоставили живео за велико финале и сав је био у знаку рагбија. Разгледајући около и пуне пабове имамо шта и да видимо, И то навијаче оба клуба који су окупирали цео град. Рагби окупација Лондона. Фудбалска сезона је завршена, па цак и они који прате фудбал гледају са пажњом ко ће победити у великом финалу Премијершипа .У граду на сваком кораку рекламе за велико финале, на билбодима се смеше капитени Сараценса и Лестер Тајгерса. Оцекује се на дан утакмице још већи долазак навијача из Лестера. Домаћи Сарацени ће као тим из Лондона имати велику подршку својих навијача којима Твикинхем неће бити далеко.
Лондон је оргоман град који живи 24 часова дневно, атмосфера рагби навијача који долазе на утакмицу му даје посебну драж. Рагби је заједно са фудбалом најпопуларнији спорт у Енглеској и финале које ће се играти у суботу 18. јуна, доноси не само престиж и зараду, већ и дух рагбија који ће владати бар овај викенд у Лондону као краљ спорта о коме сви причају и који ће сви гледати.
У Лондону обилазимо његове знаменитости од Биг Бена, Карнаги стрит, Весмистера до Бекимгемске палате. Огроман град са сјајним градским превозом почевши од популарног метроа којег Енглези зову тјуб или ти цевка, до чувених црвених аутобуса на спрат популарних даблдекера који су симбол Лондона и Енглеске. Посетели смо Трафалгар сквер и недалеко чувени Даунинг стрит, седиште премијера Енглеске. У Лондону ових дана влада велика врућина. Температура се пење и до 38 степени. Енглези тешко подносе такве климатске услове и своје слободно време проводе у пабовима уз популарни Гинис. Одлучујемо да се укомотимо у једном пабу и да такође пробамо Гинис.
У суботу ујутру после чувеног енглеског доручка који је прославио Енглеску крећемо до храма рагбија на стадион где ће се одиграти велико финале. Твикнем се налази на крају Лондона близу чувеног аеродрома Хитроу. Слободно можемо рећи да је то предграђе Лондона. Метро тамо нема своју линију и мораћемо возом. На станици већ примећујемо пуно навијача оба тима. Прво што нам упада у очи су прелепе девојке које су обуцене у свечане хаљине са дамским шеш ирима на на глави.Мушкарци носе свечана одела, сако, кравате и ципеле. Иде се на рагби велико финале. Рагби у Енглеској и свуда у свету вази са џентлменски спорт. Мржња између навијача не постоји. Станица која је огромне величине се напунила, и сви чекамо воз за Твикинхем.
Воз долази на станицу, али нажалост због великог броја људи ми у воз не улазимо. Посебно нам се допало што није било гурања или било чега сличног. Сви навијачи стоје једни иза других као путници који цекају да стигне следеци воз и да се полако и без гузве и гурања укрцају на путу за Твикинхем. Улазимо тек у четврти воз који стиже и крећемо пут Твикинхема. Железница је повећала број возова због утакмице финала, па воз за Твикинхем долази на сваких 5 до 10 минута. Пут до Твикинхема траје неких 30 минута, а у возу се чује песма Тааааајгерс! Тааааајгерс!
Стижемо на Твикинхем који је већ прилично пун са навијачима оба клуба. Реке људи сливају се до стадиона. Долазимо на стадион и прво што примећујемо је прелеп рагби споменик испред стадиона на коме су пар играча који скачу и хватају лопту. Купујемо програм утакмице који више личи на књигу, али има и добру цену од 10 фунти што је на крају и нормално јер све што данас будемо куповали биће скупље. Игра се велико финале Премијершипа које није на програму сваки дан већ једном у годину дана.
Купујемо слушалицу за уши преко које ћемо моћи да слушамо шта и са ким прича судија Барнс који ће судити велико финале.Имамо доста времена до почетка утакмице и одлучујемо да посетимо чувени Рагби музеј који је на стадиону Твикинхему. Нажалост свуда у музеју су камере и строго је забрањено фотографисати било шта у музеју јер вам прети велка казна. Музеј је феноменалан и ако имате могућности обавезно га посетите. У поставци музеја је све о рагбију почевси од његовог почетка до данашњег дана.Стална поставка музеја је има и садржи плави дрес бивше репрезентације СФРЈ Југославије као део светске историје рагби спорта у свету што нас је посебно изненадило, али и обрадовало јер смо и ми Срби били део тога.
Ближи нам се почетак утакмице до које је остало још пар сати, па одлучујемо да после музеја уђемо на стадион. Твикинхем је огроман, али и прелеп стадион на коме се само игра рагби. Тражимо улаз који без проблема налазимо и где нас чекају момци који раде на улазу као обезбеђење и као помоћ људима који долазе на стадион. Имамо карте у насем телефону. Карте смо купили и да би смо их добили морали смо да скинемо у телефон апликацију Премијершип рагбија где су нам преко те апликације послали карту са кјуар кодом. Једноставно карте на папиру које ја више волим су изгледа прошлост или је то можда само тамо за ово велико финале.
Улазимо на стадион после контроле и чекирања кјуаркода. Морам напоменути и рећи да су људи који раде на улазу како обезбеђење које вас претреса тако и сви други изузетно љубазни и урадиће све да се осећате пријатно на стадиону. На стадиону унутар и около стадиона је већ подоста људи. Већина чека долазак својих тимова. Сазнајемо да тимови долазе у 13.30 и до тада одлучујемо да прошврљамо около стадиона и да видимо каква је атмосфера пред почетак утакмице.
Први долазе Лестер Тајгерс. Скупило се доста навијача Лестера, али ми успевамо некако да дођемо близу ограде и да стрпљиво чекамо долазак аутобуса. Како је било најављено у 13.30 стиже аутобус са играчима који излазе из аутобуса и крећу према улазу на стадион. Препознајемо добро познате репрезентативце из редова Тајгерса, и то Кола, Форда, Надола и многе друге. Навијачи су у делиријуму. Скандирају име свог клуба и вичу имена играча. Сјајна атмосфера и подршка за Лестер Тајгерс.
Нисмо пуно чекали, а стигао је и аутобус са играцима Сарацена. Играци предвођени капитеном Овеном Фарелом пролазе кроз масу која кличе и скандира њихова имена. Сјајан дочек за Сарацене који такође имају велику подршку својих навијача из Лондона.
Одлучујемо да уђемо на стадион раније и да гледамо загревање и тренинг оба тима пред утакмицу. Стадион је солидно попуњен. Људи прате загревање свог омиљеног тима, а спикер водитељ програма забавља публику питајући их ко ће победити са колико разлике и ко ће дати есеје.
Тачно је 15.00 часова и стадион је попуњен. Играчи излазе на терен уз велики ватромет, конфете, ватру и све могуће друге ефекте, док маса кличе и пева својим тимовима. Лично од дима, пар минута нисам видео ништа на терену. Судија Барнс даје сигнал за почетак утакмице и велико финале је почело.
Морам да признам да ме је неко питао пре финала на кога бих се кладио рекао бих да не знам. Оба тима су одлична и играју сјајан рагби. Одлучиваће нијансе. Играју се сјајне одбране и тактички рагби уз пуно шутева и испуцавања лопте у вис и на страну противника. Наравно на оваквим утакмица се много и греши, а грешке се скупо плаћају казненим ударцима. Очекујем тешку утакмицу са мало есеја уз грешке које ће оба тима скупо костати. Ређају се казени ударци и вођство Сарацена, који су остали недуго затим, због високог обарања са играчем мање који добија жути картон. Лестер то искоришћава и постизе есеј. На полувреме се одлази са резултатом 12:6 за Лестер.
У току полувремена Рагби савез Енглеске и Премијершип организују дефиле на стадиону. Стадионом дефилију млада деца која играју рагби у дресовима својих тимова док их навијачи са стадиона поздрављају. Сјајно! На стотине младих дефилује и маше заставицама. Мислим да ово мора бити прави доживљај за сваког малог рагбисту у дефилеу.
Почиње друго полувреме и Сарацени крећу силовито у нади да ће дати есеј и прећи у вођство. Велика борбеност оба тима. Одличне одбране оба тима и врло тешко ће се постићи есеј. Сарацени шутирају две казне и изједначују резултат на 12:12 с тим да има још времена да оба тима постигну есеј. Лестер бива ослабљен јер њихов играч добија жути картон због високог обарања и скоро до краја меча ће играти са играчем мање, што је изванредна прилика за противника.
Сарацени покушавају да постигну есеј, али узалуд, одбрана Лестера је данас сјајна и тврда као бедем. Лестер долази у посед лопте и имаће последњи напад. Полако и сигурно иде ка томе да покуша да постигне есеј. Остало је још пар минута до краја. Велика је борба за лопту, Лестер је на само неколико метера од линије за есеј, али лопуту враћа до Фредија Барнса који у стилу Џонија Вилкинсона шутира дроп гол и постизе есеј. Судија свира успешно извођење шута и показује на центар. Неописива радост на стадиону навијача Лестера. Играчи Сарацена у шоку, али и њихови навијачи такође. Госпођа са двогледном поред мене је у шоку. Навијала је срчано током целе утакмице, али дроп гол Фредија Барнса је срушио изгледа све њене наде да ће Сарацени бити прваци.
Сарацени крецу са центра, шут Овена Фарела у ваздух и лопта долази у посед играца Лестера који праве рак и испуцавају лопту у аут. Судија свира крај утакмице и почиње неописиво славље навијача Лестера на трибинама. Играци Лестера славе док на другој страни играчи Сарацена тугују. Све је то спорт. Сарацени спотски и у рагби духу џентменски честитају играцима Лестера. На трибинама не престаје славље и чује се само Таааааајгрс!Таааајгрс!
Чекамо на доделу медаља. Први наступају играчи Сарацена који уз овације примају сребрне медаље. Ден Кол предводи екипу Лестера који долазе по медаље и пехар. Славље може да почне док тим Лестер Тајгерса диже високо уз ватромет и конфете пехар Премијершипа високо у својим рукама. Играчи љубе пехар и сликају се са њим. Деца играча утрчавају на терен и играчи заједно са децом обилазе почасни круг око терена са пехаром уз бурну подршку навијача који их поздрављају уз велике овације.
Сјајна атмосфера и узбудљива утакмица финала каква се само пожелети може. Ми се полако спремамо да напустамо стадион и са собом узимамо једну заставу Лестера као сувенир на ово велико и сјајно финале. Чека нас одлазак са стадиона. На крају утакмице водитељ објављује да је на утакмици присуствовало 73 000 хиљаде људи. Маса људи напуста стадион, а ми одлучујемо да сачекамо да прође гужва уз Гинис који испијамо чекајуци да се маса разиђе.
Сјајна организација утакмице нам остаје у сећању уз сјајно финале и одличан рагби који се играо на Твикинхему. Крећемо пут станице док испред нас и даље маса људи чека на воз. Добра организација и појачан проток возова који долазе на сваких пар мунута, врло брзо одвозе све навијаче у правцу централог Лондона. Полако се опрастамо од Твикинхема и враћамо у Лондон. Чека нас повратак кући и ако Бог да можда некад поново финале Премијершипа. Велико финале је оправдало сва наша очекивања .Рагби је био и остао у Енглеској игра џентлмена.
Од вашег дописника из Лондона
Драган Петровић
