Претрага

Структура развоја младих играча

Када бисте играче у млађим категоријама свог клуба питали које су им амбиције бављења рагбијем, где виде себе и своју каријеру у будућности? Шта мислите које одговоре бисте добили?

Један од великих проблема рагбија као спорта је израда структуре млађих категорија, као и њиховог пута ка сениорском рагбију. Ретко која рагби нација је успела да успостави систем који омогућује играчима развој и дaље усавршавање. Оно што буни већину нација је како уопште тај систем треба да изгледа, јер велика већина мисли да га има, па се после питају како немају више успеха у сениорској конкуренцији, или зашто им играчи стагнирају, или зашто им се млађе категорије расипају. Такође, да бисте направили квалитетну структуру морате разумети и познавати како глобалне рагби прилике, тако и локалне.

Ништа не долази преко ноћи, и структурирање млађих категорија мора бити дугорочно планирано, са јасним смерницама шта желимо да постигнемо. Када кажемо дугорочно, мислимо пре свега на период од 10 па чак и 15 година. Немојте заборавити да се играчи развијају до своје 25 године, када стекну и физичку и менталну зрелост, и када фактички улазе у своје најбоље године за бављење спортом. Уколико неко крене да тренира рагби са 10 година, проћи ће равно 15 година колико ће трајати његов развој. Уколико немате детаљно испланирано на који начин ће се играчи развијати, онда немате никакву структуру нити систем. Једноставно стихијски водите систем млађих категорија, где деца не виде своју будућност и не желе да буду део организације која им ништа не нуди. Онда можемо да измишљамо разноразне разлоге, да су деца незаинтересована, како нико не жели да се бави спортом, како нико неће да тренира рагби јер је слабо промовисан. Како је колективни спорт у кризи. Све су то изговори.

Фото: Андреј Крањц

Уколико би посматрали структуру и развој млађих категорија у Србији не постоји никакав дугорочан план на свим нивоима, нити структура која може произвести играче свих квалитета у сениорском погону. Такмичење није адекватно креирано, где се више потенцира да се формално испуне обавезе од развоја и квалитета. Тренери су поприлично угрожена категорија, јер су углавном препуштени сами себи, где углавном један тренер води једну или више старосних категорија. Ствара се „One man show“ што може да буде врло проблематично уколико се тренер засити свега, јер је преоптерећен обавезама. Друга страна те медаље је да тај једини тренер не жели да се усавршава и развија јер је он једини. Па се често деси да га деца превазиђу са знањем, такве екипе обично не трају дуже од сезоне или две. Такође не постоји ни дугорочни план везано за усавршавање тренера, као ни и за организацију курсева и обука. Та стратегија је врло битна за саму струку у циљу да се што квалитетније ради са младима. Код нас се организују курсеви, који су врло корисни. Ипак, не организују се редовно и не долазе сви тренери на њих.

Главни проблем српског рагбија је дефинитивно инфраструктура. А то је врло битна ставка, јер је то огледало сваког клуба, место где ће доћи деца и где ће родитељи доћи да их доведу. Уколико виде да се терен блатиште, да није покошена трава, где су реквизити стари и прљави, што би неко довео дете на такво место да се бави спортом? И још платио за то. Још када вам светлост из рефлектора изгледа као снимак из филма Вештица из Блера, онда не треба да се чудите што деца не долазе.

Додатни проблем је промоција. Морамо се потрудити да рагби у Србији не изгледа као добро чувана тајна коју не желимо ником да откријемо. Подједнако је битно да будемо атрактивни на друштвеним мрежама као и на другим средствима јавног информисања. Морамо се унапредити и схватити да се данас све обавља на интернету, не данас, него последњих 20 година.

6 сфера где је потребно уложити додатни напор

Једна за нас од најнеодговорнијих флоксула нашег спорта уопште је када прочитамо да је циљ бављења спорта алтернатива улици. Онда станемо мало и размислимо, шта ми у ствари нудимо тој деци? Нудимо им тренинг два пута недељно, уз одигравање утакмице или турнира једном месечно. Осим тога не нудимо им никакву алтернативу тој улици. Уколико је дете врло добро у рагбију, уколико жели да тренира више, да се такмичи више, да сазна више о рагбију, да свој живот посвети рагбију, наш систем и клубови им не нуде ништа. Они су углавном препуштени сами себи, јер када дођу до година када су им средства потребна за живот, они ће напустити рагби. Ми им не нудимо никакву алтернативу да добију неку стипендију на неком рагби програму у иностранству или да буду професионалци или полупрофесионалци у иностранству. Препуштени су сами себи.

Фото: Тијана Весовић

Наша поента је да играч који почне да тренира рагби са 10 година, мора да има у понуди неколико путева којим може да иде. Уколико је играч врло талентнован да му се пружи да развија таленат и да има јасну визију шта га чека у блиској будућности. Када он зна да ће од У12 петлића играти рагби на високом нивоу па све до У18 јуниора, и уколико је међу најбољима, да ће имати прилику да оствари професионални ангажман негде у свету. Уколико не жели да игра у иностранству или није на довољном нивоу, имаће прилику да наступи у сениорским такмичењима у земљи. Мора да постоји пут, и тај пут мора бити организован и контролисан, како би максимизирали таленат који развијамо, и како би у будућности наша репрезентација имала на располагању више квалитетних играча.

У нашем систему млађих категорија, У14 пионири су играчи који су 7. и 8. разред у школи. Сваки дечак који заврши 8. разред мора да изабере пут којим ће ићи, односно коју средњу школу ће уписати. У тој његовој одлуци учествују и родитељи који усмеравају своје дете. Ако родитељи немају никакву опцију да њихово дете може да оствари успешну каријеру у рагбију, тада рагби постаје небитна обавеза, коју извршавате кад можете. Када се то деси, вероватноћа да такав играч одустане је велика. Није ово једини разлог, разлога има на тоне. Али сматрамо да је ово велика суштина, јер када рагби може да буде ваша примарна опција у животу, то је она фантастична ствар. Узмимо на промер веслање, где постоји јасан пут да добар веслач добије стипендију на неком од Универзитета у Сједињеним Америчким Државама. Светски Куп 2031. године ће се управо одржати тамо, па ће и улагање у рагби бити на много вишем нивоу него данас. Американци када улажу у спорт, они улажу углавном систематски. То може да буде велика прилика за таленте са ових простора.

Велике рагби земље су решиле свој проблем структурирања млађих категорија. Али доста није. Када погледамо Европу, све земље које играју 6 нација имају јасано зацртан пут свим играчима. Од земаља које нису у 6 нација, највише доминира Грузија, која има огромну базу квалитетних играча у домаћем такмичењу, али су зато утабали пут професионализма у Француској, где не можете да нађете клуб у прве три лиге без да има Грузијца.

Фото: Вања Бејин

Ви када питате наше клубове шта мисле о структури пута квалитетних играча. Они ће вам рећи, зашто ми да улажемо у неког играча, који ће једноставно да оде у иностранство. Уколико уско гледате један део шире слике, онда је то ок резон. Али немојте заборавити да родитељи а поготову млади рагбисти када имају јасан пут и када процене да могу да иду тим путем, постају врло мотивисани и задовољни. А да не помиљемо што ће се тада за спорт заинтересовати и многи други.

И онда можете имати ситуацију да ваша најбоља два играча пронађу професионални ангажман у Француској, да двојица добију стипендије на иностраним факултетима. Још неколико оде на на разне пробле, или да проведе неко време у неком клубу. И да још десетак јуниора пређе у сениоре. Нема свако амбицију да игра професионално или да студира у иностранству, неко има амбицију да игра квалитетан рагби и да настави студије или да се запосли у Србији. Такође један од путева је да млади остану у домаћем рагбију, да буду тренери млађих категорија или да постану судије. Поента је да можете остати у рагбију на много начина, не морате бити активни играч, за све постоји место.

Реформисање такмичења млађих категорија

У једном од претходних чланка смо писали шта нас све очекује од такмичења у млађим категоријама. Већ пар година нема утакмица у млађим категоријама. У ствари има, када се на неком турниру појаве само две екипе па се одигра утакмица. Играју се турнири, где мечеви трају у зависности од тога колико се екипа пријавило. Па када имате кадетски турнир са четири екипе, а кадети смеју да играју укупно 60 минута дневно, они ће одиграти 3 утакмице по 20 минута. Где је полувреме десет минута.  Играчи за десет минута не могу пуно тога да покажу и пруже, ко што би могли на утакмици која траје два пута 30 минута.

Фото: Андреј Крањц

Исто тако код нас на турнирима имате екипе свих квалитета. На пример на пионирском турниру прошле јесени у мечу који је трајао 12 минута Динамо је победио Жарково 60-0. Када би тај резултатом теоријски додали на 50 минута рагбија, колико смеју да играју У14 пионири, добили би резултат 240-0. Овакви резултати су могући јер је терен кратак и игра се без шутирања. Али поента рагбија је да на оваквим утакмицама нема никаквог напретка за обе екипе нити било каквог смисла да се играју. Деморалише се екипа која изгуби високим резултатом, а ми не желимо да било ко губи играче због тога. Зато је врло битно да направите такмичење у коме се налазе тимови сличне снаге.

Тамо где је могуће урадити поделу на А и Б групу, то обавезно урадити. Код нас у такмичењу то може да се уради у пионирима и можда у петлићима. Код јуниора и кадета нема довољан број клубова да би се урадило такво нешто. Са овом поделом би добили неизвесније и квалитетније утакмице. Дошло би до мањег ризика од повреда. Не бисмо нове играче доводили у ситуацију фрустрације, где не би могли да изађу на крај са искусним играчима.

Већ дуги низ година у такмичењима млађих категорија код нас се такмичи РК Челик из Зенице. У великом броју случајева они долазе скоро на све турнире. Код нас нису у пласману и не могу ништа званично да освоје, јер се код нас игра Првенство или Куп Србије, а екипе из других држава не могу да постигну званични резултат. Ипак постоји решење, које може имати добар ефекат. Сви резултати са сваког турнира могу да се бодују у два одвојена такмичења. Прво такмичење Првенства или Купа Србије где би се бодовало без Челика, и друго такмичење које можемо назвати Отворено Првенство Србије, где би и Челик имао прилике да га освоји, што да не. Људи долазе из Зеница на сва такмичења, зашто да им се не омогући да освоје трофеј. То би било врло значајно како за њих тако и за остале клубове у региону који размишљају о томе да се прикључе код нас у такмичење.

Такође, не смемо заборавити ни Финални викенд на коме инсистирамо скоро пола деценије. Сезона мора да се заврши са финалима. Знамо да је то трн у оку свим рагби чиниоцима, али то је суштина рагбија. Сви воле да гледају финала, сви воле да знају шта се догађа на финалима. Нема ништа боље од тога да се спремате и тренирате за велико финале. Једино боље од тога је да освојите финале. И ту мислимо не само за главну финалну утакмицу, него финале за сва места у такмичењу. Где би скоро све екипе понеле неки вид награде из такмичења.

Континуирани рад са тренерима

Код тренера је јако битно да постоји и форма али и суштина. Мора се обратити пажњу на школовање тренерског кадра, конкретно у нашим условима да тренер постане Оперативни тренер, што је прописао Закон о спорту. А и не само то, него да се направи атмосфера без сујете, где би сви тежили ка томе да буду што квалитетнији и бољи. Код нас у Србији, а верујемо и на Балкану, менталитет људи је такав да сви мислимо да знамо све и да смо најпаметнији на свету. Такав став је апсолутно неприхватљив. Уколико желите да будете врло добри у оном што радите, морате бити спремни да учите и да се усавршавате.

Сматрамо да је осим регуларних обука потребно и успоставити тренерске радионице с на којима би се обрађивале посебне ставке из рагби игре. На пример направи се радиоца о скраму, о ауту или можда о одбрани. Направити материјал и оформити базу знања која би била свима доступна. Опет све се то мора унапред испланирати и осмислити. Како смо напоменули структуру развоја играча, то исто морамо применити и за тренере.

Унапредити услове за тренинг

Врло важна ствар је да цела слика окружења на тренингу игра поприлично велику улогу у томе да свима буде пријатно и да уживају бавећи се спортом. Уколико имате гомилу реквизита, уколико вам је терен уредан, имате добре услове у свлачионици, то је онда простор у коме свако жели да буде. Треба обратити посебну пажњу на ове ствари, јер родитељи долазе да прате тренинг, и морамо се показати у што бољем светлу како би тренирање у нашем клубу било атрактивно и занимљиво.

Сасвим сигурно не желите да имате старе и избушене лопте, прашњаве педове, блатиште од терена, неошишану траву где морате да се прегледавате да ли вас је ујео крпељ или можда леш цркнуте мачке у заштитоној мрежи.

Унапредити услове за такмичење

Уколико би хтели да се угледамо на неког како функционишу мечеви млађих категорија, можемо се угледати на систем какав имају у Енглеској. Скоро сваки викенд се у сваком клубу одигравају дешавања на домаћем терену. Терени су прописно обележени и изгледају као на преносима мечева Купа 6 нација или Светског Купа. Добро, нису толико квалитетни, али су обележени на исти начин. Играчи имају прилику да одигравају мечеве у максимално добрим условима.

Окружење је на највишем нивоу. Не можемо од наших клубова очекивати да имају своје просторије поред терена и да имају максималну организацију. Али узмите пример рецимо, када родитељи желе да дођу да одгледају своје дете. Они су ту на једном месту минимално два сата. Осим утакмице, требало би понудити и опцију да имају где да купе освежавајући напитак, а с обзиром да ће на терену провести како смо рекли минимално два сата, може им се дати опција да купе и нешто за јело. То све може бити јако леп приход клубу, а родитељима може пружити прави ужитак. Само то треба урадити и понудити. Када ти исти родитељи имају опцију да седну, да попију пиће или поједу нешто и гледају своје дете док игра утакмицу, па ви већ имате поприличан угођај на вашем терену.

Промоција

Искористите потенцијал друштвених мрежа где се можете поприлично добро рекламирати сасвим бесплатно. Потребна је само воља и организација. Промовишите то што радите, промовишите утакмице или турнире које организујете или на којима наступате. Имајте фотографе и сниматеље који ће правити материјал са такмичења које можемо успешно пласирати рагби фановима. Извештавајте са утакмица или турнира. Пишите о својим члановима. Будите активни.

Како поставити добар дугорочни план? Одакле кренути?

Прва и основна претпоставка је да мора да се игра рагби 15 преко целог терена и у млађим категоријама. Морате признати да смо вас изненадили? Да би одбранили нашу претпоставку морамо рећи да уколико желите у јуниорима да играте рагби 15 не можете у петлићима играти рагби 8. Али немојте бринути, наш план је да сви клубови буду укључени у систем такмичења какав би предложили.

Фото: Тијана Весовић

Ми бисмо узели категорију У14 пионира са којом би стартовали такмичење у рагбију 15. И то би планирали да почнемо 1. септембра. Односно ту су годишта 2010, 2011 и 2012. које би имало право да игра за пионире. Односно то су садашљи петлићи и млађе годиште пионира. Изабрали би неколико клубова који би учествовали у лиги. Ти клубови би требали да имају добре услове за тренинг, да имају потенцијал за велики број играча, да имају тренере и да имају управу у клубу који би могли да изнесу цео пројекат. Када погледамо реално стање ту можемо сврстати неколико екипа, или можда чак основати академију Рагби савеза Србије која би могла да се укључи у овај пројекат. Немају сви све, али би радили ка томе да до 1. септембра направимо врло јако такмичење.

Фаза 1: Одредити клубове који би учествовали у пројекту

Од свих екипа би изабрали четири који могу да изнесу цео пројекат. Сваки од клубова би морао да има минимално 2 тренера и минимално једну особу у клубу кој би се бавила администрацијом. Такође пописали би тренутно бројно стање играча у овим категоријама како бисмо имали увид са чиме располажемо.

Фаза 2: Регрутација нових играча

Континуирано би радили регрутацију и презентацију у циљу прикупљања нових играча. Циљ за сваку екипу је да скупи 25-30 играча у ових годиштима, како би имали комплетну екипу од 1. септембра. То би урадили кроз промотивне активности и кроз презентације по школама.

Фаза 3: Уигравање екипе

С обрзиром да играчи ових година играју у две старосне категорије, организовали би летњу пионирску лигу, где би свака екипа одиграла 3 утакмице. Циљ је да клубови тренирају током целог лета.

Фото: Тијана Весовић

Фаза 4: Почетак такмичења

Систем такмичења код У14 пионира од 1. септембра би био следећи. Супер лигу би играли 4 клубова, и играли би утакмице у рагбију 15. У првој лиги би се играло као и до сада, турнирски и рагби 10.

Укулико буде 4 екипа које играју рагби 15 у пионирима, играли би се два круга по систему свако са сваким. Што би било 6 утакмица у регуларном делу сезоне. Затим би на Финалном викенду две првопласиране екипе играле за 1. место, док би две последњепласиране екипе играле за 3. место.

У Супер лиги за У14 пионире би добили 4 екипе, које би одиграле укупно по 7 утакмица у формату рагбија 15.

Што се тиче Финала Б лиге, прве четворопласиране екипе би се пласирале на финални турнир, па би по систему 1-4, 2-3 одредили парове ½ финала, где би победници играли финале а поражени меч за 3. место.

Све утакмице и турнир би се одиграо истог дана и на истом месту.

Фаза 5: Почетак рада се петлићима

Крајем 2024. године би кренули да радимо по школама у циљу скупљања играча петлићког узраста.  Петлићи би играли рагби 10, и фокусирали би се да их поделимо у А и Б групу у зависности од годишта и јачине тимова.

Фаза 6: Континуирана регрутација пионира и формирање нових тимова

Уколико желимо да одржимо бројно стање код У14 пионира, подстицали би посебно екипе у А групи да раде континуирану регрутацију током целе године. За то би им било потребно да имају обучене инстукторе који би ишли по школама. Не би се остављало да Савез пошаље Чобија да одради презентације, него би клуб могао самостално да се бави са тиме. Такође уколико дође до формирања великих група, увек можете имати и Б тим који би наступао у Б групи. Уколико сте тим из Б групе који скупи велики број играча, можете се пријавити и за А групу, што да не.

Фаза 7: У16 кадети прелазе на рагби 15 у септембру 2025. године.

То би било идеално развијање плана. Ми нисмо желели да идемо превише далеко у развијање планова јер је ипак ово само наш предлог. Уколико би ми могли да имамо поново лигу код У16 кадета где би играли утакмице, не бисмо часили часа. Одмах би кренули у овакав пројекат.

Немојте заборавити да смо на пролеће 2021. године успели да одиграмо лигу код У16 кадета са шест екипа. Од 15 утакмица у регуларном делу, одиграно је 13. На то треба да додамо и утакмицу кадетског финала која је била организована и одиграна на врло високом нивоу. Тада је Рад савладао Динамо 14-7 у врло неизвесном мечу. Та утакмица је директно преношена и чак имате и квалитетне фотографије са ње које можете погледати преко овог линка.

Фаза 8: Женски рагби

Кад год се раде масовне презентације по школама, на тренинге дође и доста девојчица које би да пробају рагби. Ми то морамо искористити на најбољи могући начин. Последњи пут када смо успешно реализовали презентације имали смо врло квалитетне девојке из Крушевца, Вршца, Лознице, Старчева и Београда. Али није успостављено домаће такмичење. Уколико се сконцентришемо да радимо са узрастима 2010, 2011 и 2012. годишта, морамо обавезно осмислити и план за женски рагби.

Колико је реално спровести овакав план тренутно у Србији?

Морате имати на уму да генерално спорт у Србији има врло ограничена средства од државе. Бусамо се у груди, да смо спортска нација, али је чињеница да се јако мало улаже у спорт на аматерском нивоу. Наша држава радије улаже средста грађана у професионалне клубове популарних спортова да би прикупљала политичке поене. Тако је одувек код нас, на жалост, тако да смо ми осуђени да будемо максимално ефикасни са минималним средствима, скоро без права на грешку. Управо зато је јако битно да добро осмислимо план који мора да буде дугорочан и који мора да се планира 10-15 година унапред.

Ми сматрамо да је наш план камен темељац за будућност који уколико се реализује на исправан начин.. Узмите само пример садашњих играча у млађим категопријама у које се улагало неколико година, они су најбољи у региону. Замислите како би млађе категорије и сениорски тимови изгледали кроз 5-6 година уколико би успешно реализовали овакав пројекат.